Песме / Милета Јакшић

МИЛЕТА ЈАКИШ,

ПРЕД ПОДНЕ

Ближи се подне, сунце ће пригећи Сад је најбоље ту под дрво лећи: Нада мном висе гранчице гелене Дубока сенка ћути око мене.

А летње сунце жеже немилице

Не дишу под њим поља, ћуте птице Ни гласка нема; каткад зуцне мува. Ил ветар, када преко поља сува

Од сунца бежи, шушне међу грањем, Преврће лишће с тихим шапутањем И умири се, кад нађе

Захлађе, —

Ко лена мисо што слатко задрема Кад се посла нема.

КИШИЦА МИНУ —

Кишица мину с тамним облаком "И уми поља, пламен угаси, Благодат стоци, вредним тежаком Блиста се шума, жуборе гласи...

Ал камо вода дажде обилни

пљуском да падне кад гром заори, Да жар угаси, тај огањ силни,

Љубави пламен што мене мори

Та да се попне то сиње море

На небо и да једнако пада Потопило би највише горе

Ал само љубав моју никада.