Песме / Милета Јакшић

ШЕТЊА У НОЋИ.

Зриче попак украј зовина коренка, Други му се јавља у дубокој ноћи, —

Са мном никог нема, само моја сенка Ступа поред мене у шумској самоћи,

Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране И тихо испреда. сенчаце и мреже,

Што нечујно слећу ср:гбром испреткане И прострте мирно на путањи леже,

Заспао је славуј у мрачној дубини,

Не чује се бахат ни мојих корака, (Само песма попка у овој тишини

И бојажљив шапат младих огранака.

И опет бих натраг до рујна осванка Да не сметам миру што га поноћ ствара, Јер са страхом слутим да дух благог санка Дубоко у шуми негде се одмара.