Песме / Милета Јакшић

ПЕСМЕ | "39

Кад развије магла вео

И настану разговори Летње ноћи, зачула се Песма њена где се хори.

Са жудном је слушб песму Рибар момче голобрадо, Мучио се, венуо је

И у чежњи љуто страдо.

А колко је песник пута, Окитивши цвећем лиру, Мамио је слатким звуком У љубави и немиру —

Па све залуд! Вила презре, Лиру, венце милодуха, Већ потајно љубила је Поноћнога црног духа.

Ал не дуго. Једне ноћи Захори се са обала

Врисак, за тим дивљи пољуб Дубок тутањ црних вала,

О

Од то доба ноћна песма Над реком се није чула, Неста виле дал је можда Под пољупцем издахнула —

Прича незна. Сине л месец , На дну воде вила спава, Њено мртво бледо лице Месечина омотава. —

Ал ти дрхтиш! (О, не веруј, То су приче ноћног мрака Заборави дивљег духа, Моја љубав није така.