Песме / Милета Јакшић

СЕОСКИ ПЕСНИК

Шта ће мени суво злато, Кад ме цело село храни Ризнице су моје празне,

" Џепови ми подерани.

Кроз капу ми кака вири, Капут ми је сама дера Ал то мени лепо стоји,

То се мени не замера,

јер су славна моја дела,

Ја сам песник целог села!

Је ли свадба ил свечарство Или избор или даћа,

Без песника не мож' проћи, Свуд ме зову добра браћа; Гутнем само две чашице, Надахнуће тад ме шчепа. Онда бацам... не знам ни сам... Стих за стихом, ко из џепа Та славна су моја дела,

Ја сам песник цслог села!

ја сам савест мога села, Која никог баш не штеди, Крпим сваког, когод скриви, Па и себе (то баш вреди!). (звак је за то према мени Тако љубак тако мио Јер иначе: пуче песма,

Та одмах би спеван био! Еј, славна су моја дела,

Ја сам песник целог села!

Ви појете по градови“, Који с даром ко без дара, Ви стрепите дању, ноћу