Пештанско-Будимска скоротеча

бданпутг, после вћнчана рекне новмп заручник.Ђ своши млади: „Тек1> самћ овде одг. краткогЂ времена: шшђ слабо познаемљ твое сроднике и познанике. Желш бм сљ онммћ кућама познати се, сђ коима си тм у прјнтелбству живила." Подне бмаше лћпо, и могаше се очекивати, да ће доста свћта на обмчно шеталиште изићи. ЗаручникЂ предложи млади своши, не бм ли бмло згодно, да тамо отиду. „ Тамо " рекне онђ „ за цћло ћемо нћке особе срћсти, кое ће тебе на прошлостћ опоменути, те ћешчЈ ми после казати, тко су, и шта ? На оваи начинт> моћи ћу и н н4ке фамилЈе познати, у кои кругу тм си н$када уживала поволбно , прјнтно и драл;есно Удоволбство. " Ово се н&ои допадне: и оду у шетнн). Генш П*а (ербо свако мћсто има властитогђ ГенЈн) бмнше н1;ко одвећЂ притичуће „ сугцество, " особито према странмма. П*а Ген1И тако ^ерЂ и П*а обмчае добро познаваше. Онђ е ово двое у шетнви ( наравно невидимо ) пратш, а што више и настонвао, да се желн мужа у пуноимћри изврши. ТекЂ што су дошли до шеталишта, госпого поздрави еданЂ младићЂ. МужЂ нћнЂ врло учтиво га предусрћтне сђ поздравомЂ одђ свое стране. Окрене се жени сђ пмташћ.имЂ погледоМЂ. Ова му поглрдђ разуме и одговори : „ Господинђ Н* , с&1нђ едне удовице. " Онђ. БезЂ сумнћ су ваше матере пр1нтелћице ? 0 н а. Не! Онђ . Дакле само познанице, кое Она. И то не: оне се и не познаго. 0 н ђ . Како то ? Ни познанице ? Она. Онђ има сестру, кон е мон прјателћица. Онђ . Нћгова сестра твоа пр1ателвица? КаКо сте се вм могле позиавати , кадЂ ваМЂ се старш нису прштелвили.

0 н а. Лћпо! Л самћ го чесће посћштавала. Онђ. Посћштавала ? Она. Да богме! А зашто не? То е поштена кућа! Генји. (у себи). Да, да! поштене к у ћ е ! Господинђ смиђ те куће сђ посћтницомђ е тако ђерЂ и поштену лгобовв проводити почео. Ова се е, будући су родителг>и непознати бмли, извзнђ куће наставлнла. О мило поштенћ! ПоздравЂ. УчтивмиодпоздравЂ. Пмтагоћ1и погледЂ. Она. М*, наистарш у фамилш, кон е сђ нама у еднои кући сћдила. 0 н ђ . А како си се сђ нвиме познала ? Она. Двћ су сестре, коима самв свакш данЂ ишла. Они. (мало срдито) 6 л'шмђонђ родЂ? Она. Ни е* али е често кђ нама преко долазш, и Онђ . (зачу^ено) И то су ваши родителви допушћали? Она. За што не? Мм смо се добро забавлкли, и заиста е поштеиа кућа! Ген1И ( К1И ). ПоздравЂ. Она. (брзо) Гле! Таи, што туда про^е, добарЂ е прштелБ М *а. 0 н ђ . ( нћшто узтежући се ). Тм дакле познаешЂ и нћгове прштелћ. Она. Како не; и таи е готово свакш данЂ кђ нама преко долаз!о. ПоздравЂ. ОдпоздравЂ. П&1так)ћ1и погледЂ. Она. ( послћ малогЂ мучанн ) НезнамЂ тко е таи Господинђ. К самћ га често у ићкинои кући внђала. Ово ти е поштена кућа. Ту е свагда врло много младм лгодш долазило, ерЂ кћи исте госпое лћпо пћва, и Про1)е гомила младм господичића. Поздрави. Онђ. (сђ МаЛММЂ ПОДСМћхОМЂ) €су л и то М*а, или ваши прхнтелви, или 0 н а. Тм се са мномђ , као што видимђ,