Пештанско-Будимска скоротеча

127

јех народнијех пјесама, колико, што сам познавао , како су наши књижевници и остали варошани Ј Сријему, Ј Бачкој и у Банату мислили о нашијем народнИЈем пјесмама ( особито јуначкијем). И онај страх мој није био у залуд: осим многога којечега, што е говорено, мени су издвије најзнатнијеСрпске општине у Мауарској писана писма, у којима ми се међу осталијем поругама наводи и то, што сам купио сљепачке п ј есме. Судећи само по овоме, што је овдје речено ( не спомињући још много којешта, што за сад нијесам рад говорити), прије би се могло по правди рећи, да народ наш ни сад још не познаје праве вриједности својијех на" роднијех пјесама , него да ју је и прије свагда познавао (као што Г. П. А. Поповић мисли и говори). Од људства , које народ наш у нравом смислу саотавља, то се ии искати не мо;ке } а и меЈју самијем књижевницима много их више има, који о томе говоре само по туђијем рјечма, него који то сами управо познају. У нашијем је народннјем пјесмама за наснајдрагоцјенија чистота и сладост иашега језика: кад би књижевници наши то позиавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик, него би се трудили научити га из народнијех пјесама. А и осим ове истините мјере, кој° м с • наибоље може измјерити, колико који од нашијех кљижевника познаје праву вриједност својијех народнијех пјесама, Г. П. А. Поповић и тиме свједочи, да ни сам не познаје оно, што брани, како каже, да су ЈСачићеве пјесме народне пјесме. Мстин« 1 •> Д а ј е К-ачић своје пјесме спјевао језикоМ и Духом наитијех народнијех пјесама, али <шет •> когод иоле зна, какве су наше цаР°Д Не пјесме, одмах сам може познати, д< 1 његове пјесме нијесу народне пјесме (каО што ј е Казано у предговору к првој књизј/1 другога изданија нашијех народнијех пјеса^ 1а У Липисци 1824. на страни XXXVIII.).

Г. П. А. Поповић може по своме обичају ласно рећи, да ја тијем срамотим народ наш, што кажем, да би се по правди прије могло рећи, да он ни сад непознаје праве вриједности својијех пјесама , него да ју је и прије свагда познавао^ али когод има здрав разум и по његовијем правилама судити хо:ће, онај ласно може видјети, да у томе нит какве срамоте нема народу нашему, какогод ни народу Грчкоме у ономе, што се приповиједа , да је Омир од прошње л;ивљео ( а сад да је жив , ишли би цареви и краљеви да га виде). Прије би се могло по правди рећи да народ наш срамоте његови књижевници, који њега и језика његова не познају и мјесто користи чине му штету^ но ни та се срамота не лијепи врло за народ, једно за то, што се и то погледавши на опстојатељства може оправдати, а друго, што ~ће народ, ако буде воља Божја те срећан кад постане, добити бољијех, достојнијех, књижевника, који :ће му и у томе образ освјетлити. Ово е само, што се тиче мојијех ријечи, које Г. П. А. Поповић спомиње^ а у осталоме ако Г. Ђ. I. Петровић с његовијем ријечима гдје није задовољан, нека њих двојица расправљају, како им драго. Против овога, што сам ја казао, може Г. П. А. Поповић, или макар ко други, говорити иизвртати, шта му драго; али се од овога не може одбити ни једна ријечца, јер ово нијесу моје мисли, него је истинито проповиједање онога, што јест. Многе од овијех ствари ја не бих нигда ни спомињао, да ме није Г. П. А. Поповић натјерао, а ни сад их не спомињем ни за што друго, него „за љубав к светој истини," и то највише за оне нараштаје народа нашега , који не ће мене (ако сам се и родио у Србији, или као што је онаи 1818. године казао у њемачкијем новинама , у Јадру у Турској) држати за пасторка, а Мушицкога за сина, него обојицу за праве синове. Ја Мушицкога поштујем више и истинитије него Г. Поповић, #