Пештанско-Будимска скоротеча

286

постигнемо. — Досад-Б е нанвише о поболвшанк) свештенпческогг стана говорено, држагоЈш зарг Свештенике за цћлн сво10н наибол']; и насходн!е средство. Зато да бвгсе Свештенства, као пан^лавшега наше цћли средства, стан± поболћшати могло тако, како бн оно, безбрижко за друге свое кућевне и ФамилЈнрне потребе, све свое н душевне п т^лесне силе на то употребило, да ону частв народа, кон му е, да воспитава и изображава, на душу оставл^на, предана, воверена, праввтаЋ ХрисТ1ннииа учини, оснм-б други многн досадтБ наведеНБ1 средства и ова наводимг : 1 -о. Да се за свештепике они не узнмаго, кои паиман4 ФилозоФске науке свршили нн су. СрЋ каквом-в се воспитанда н изображен1Н) одђ оногт. можемо надатн, кои самг себе не зна воспнтавати и нзображавати, ннти зна, у чему се унраво воспиташе н изображеше састои.*) А да бм се ово сб већомг народно.лљ користи нспуннвати и у д^ло приводнти могло, сир ±чЂ , да не 6 б 1 онн младнћн, кон су лепнм-Б душевнБш-Б свонствама одћ природе украшенн, а средства немаго, внше науке слушати, народу безполезни 6 бии морали : то никаквогг за то бол^гг средства не иалазимг, него да НЈгово Впреосв. Г. Митрополнтг уредбу изда, да сваК1и манаствтрЂ по 2-3 отм±шл (не родомг н богатствомг, него срдцемг н намећу) младића школуе, а у томт> дћлу можебвхти да бн и друга наша Господа Епнскопн, Землћдржцн н свн нмућН1н красанЂ н подражшпл достолнг примћрг нашла. 2.) Да се чнсло парох^л умали. брт. докле годг сувише парохјн буде , дотле свештеннци наши не могу у добром -б станго бмтн, сл±дователно ученји и изображенш не ће се радо тогђ звашд приматн, будућн да сваши наивише онамо тежи, гдн га 6 олбш животђ очекуе. 4.) Да се остале Парохје на класе разделе и по заслуги свештеннцима раздам. — Да се ован пунктт. досадЂ нспунлвао, или бол± да кажемЂ у обнчаиувео, заиста прн свемг томт., што е све-

штенство наше по већон части нензображено, дакле и она средства, сђ конма бн себи колнко толнко свое б4дно стан± олакшатн могло, ни е знало да употреби, нсго пропуштало н очекивало, да му га друг1и иокаже ; присвемг дал]; томћ , што имамо сувнше парох!л, кое намЂ основанг повод 'б дае, да томе зло станЂ Свештеиика по већон частн принисуемо; при свемг томт. , велимг, само да се оваи четвртБш пупктт. у ирмзр'!;н1(= узимао, наше бн свештенство данаст. у свакомг смнслу у бол'3:мт. станго налазило се. Но кад-Б ни е то досадг учинћно, то надамо се, да ће скорнмг нашг родолгобнвБ1н Г. Митрополнтт, све то у редЂ довестн , а тнмђ нстбхмт . начиномт. н другои Впреосв. Господн поводт. датн, да у свонмх Дјецезама мудре н за ц4лбш нашЂ народ -в спасителне уредбе установе. Ако за овБгмт* свнма точкама настодвали будемо, да се нспунлвам : то занста неприм^вно ће намг, наше с.вештенс.тво у краткомЂ времену на ономђ степену изображен1а столтн, на комђ се сусћдшл народа свештенство налазн, и МБ1 ћемо се онда ув);рнтн, да е нашЂ народЂ онако нсто н на кнвижевномЂ изображен1Н полго у станго сђ другима се успоредити, као што е свагда см±ло н отважнона 'ероичеекому сђ нвнма н безЂнвн се указнвао. Враћо, прјнтелвн, пастнрн н Меценатн народа СрбскогЂ ! КадЂ помнслимо, да нн смо сами себи рођени; кадЂ помнслимо, да е оваи жнвотђ кратакЂ, и да онђ нншта друго ни е, него преправлнн-ћ за будућЈи жнвотђ ; кздђ помбјслимо, да е наша срећа сђ народномЂ срећомЂ сагожена, то нн е могуће, да прси наше жаромЂ родолгоб1н не запламте, и да сви по силама нашимЂ кон духомЂ, кои срдцемЂ, кон новцемЂ могућну жертву на олтарЂ наше среће не прнпесемо, н да тнмђ начиномт. не сетимо се славногЂ нашегЂ Орац1н речш ПознаимЂ, Роде, самн себе. Им4и Всго храбростБ вникнутЂ вђ поле душевное. 'ГребимЂ злакЂ вреднни, множимђ добрвхи. ВнспрешшхЂ садЂ получиши духовЂ! Л. КНБ. С.

*) Овде ће многш може 6б1 ти строго прнм4тити и казати, да нма свештеника, кои ни су филозофћо слушали, па опетЂ внше знаду, него онан, кои го е слушао. И то е нстина; ал' зато нетреба све слепо у свештеничесши чшљ примати, него само оне, на коима се дае видити, да су у филозофш бнлн.

Издавателв ДимитрШ 1овановић-в. (Ва81е1 Сазве 1\ т г. 349) У ИЕШТИ словнма БанмеловимЂ.