Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ЉУБОМИР ВЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ххт

питао је Ненадовић неког свог познаника — како говоре да хоће да ме узму за минисгра2“ „Нисам; ко говори> „Па ја говорим“. Све је терао на спрдњу; он сам то признаје. Баш тада кад је био у Неапољу, он пише Малетићу: „пада ми на памет једно славно изреченије, сиреч: колико је леп Неапл, спрдња је још лепша, и, божа вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести“.

Г. М. Борисављевић испричао је по архивским актима какву је шалу учинио Ненадовић кад му је власт забранила Штумадинку августа 1850. Ја се сећам кад је, поодавна, један дубровачки властелин, — да би исмејао једног „политичког повјереника“ аустриског, који је одлазио из Дубровника, — платио, под згодним изговором, да се учини једна „миса кантана“ у фрањевачкој цркви. Слична је и шала Ненадовићева. Да исмеје забрану листа, он је, такође под веким изговором, платио да тога дана звона са београдске цркве огласе тај догађај, и црквени тутор, и не знајући у чему је ствар, доиста и огласи. Глас о томе пукао је на далеко. Милићевић, који је онда био ђак у богословији, писао је о том Панти: Срећковићу, са уживањем. Илија Гарашанин писао је Стевану Книћанину, с негодовањем, и представио; Ненадовића као несташнво дериште. До Цариграда се то чуло, и министар спољних послова Али-паша говорио је весело нашем капућехаји о томе. Београђани су дуго после тога памтили ову шалу. Ненадовић је, наравно, био тужен за то; он је тиме „правитељство наше исмејати хотео“, каже се у оптужби. На испиту, у управи вароши, он се бранио тако исто несташно као што је и кривицу учинио. А како, каже, „звоно на цркви топчидерској... звони да се краве правитељствене поју“, и то још бесплатно, „а ја сам прописану таксу у један дукат цркви платиог“ Кнез му је опростио кривицу, али је одсуство, које смо видели да је Ненадовић тражио, одобрио с једном мотивацијом пуном прекора. Кнез се нада, каже се у акту, „да ће речени Ненадовић сад, у страним земљама, где науке продужавати и