Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХХХ

Бајронова Шиљонског сужња; на Виргилову гробу, четврту књигу Енецде: зашто сад, кад је ту уз Њетоша, не затражи од њега Горски Вијенац или Лучу, или што их не поручи у Беч и Београд 2 Ненадовић ни у томе не личи на Екермана што није остао са својим великим човеком до краја. Екерман је заклопио очи Гетеу. Ненадовић, ветрогоња како је био, тек што се познао с Његошем, хоће да иде из Неапоља, хтео би да проведе ускрс у Риму, и једва та Његош задржа. Није га ни до краја Италије пратио, него се растао с њим у Флоренцији (мај 1851). После је понова био с њим у Бечу, у јулу, и понова га пустио да сам даље путује, у Црну Гору. Што није пошао и он с њим2 Он је видео да ће Његош умрети у врло кратком времену. „Његово трајање на земљи кратко је“, пише ону ХИ писму своје књиге, Његош је доиста и умро убрзо, у октобру те исте године, три месеца после њихова растанка; Ненадовић је тада био у Београду архивар Министарства Спољних Послова. Ваља приметити да је ипак једно време мислио да идеу Црну Гору; у писму Малетићу, он двапут каже како намерава тамо поћи. Да је тамо пошао, колико би нам красних ствари могао испричати о Његошу ! Колико би књижевних услуга могао тамо учинити! Спасао би рукописе Његошеве, видео би шта је с оном песмом о Ченгићу, Слободијаду би поправио према примедбама песниковим; и тако даље. А Његош би то сигурно једва дочекао. (Он га је, видели смо, задржавао да с њим остане што дуже у Неапољу. Он је знао да овај води дневник, и у нарочитим приликама задржавао га да присуствује којем разговору да би могао забележити што треба. Он га је јамачно звао у Црну Гору. Ненадовић му је тамо био неопходно потребан; на Цетињу је била голема оскудица таквих људи, Ах, да се Ненадовић

бави“, каже Ненадовић, Швајцарска, писмо !Х. То је алузија на Вугоп, Сћиде Нагоја, Сапјо Ш, згапта 99 („СТагеп5, зугее! Стагепа, Бићртасе ој деер Гоуе“) и по („Сјагеп5, ђу ћеауету Тес! #ћу рафћ5 аге «год, Џпдутг Гоуе5...“).