Писци и књиге IV

ЈЕДАН ЗАДОЦНЕЛИ ПЕСНИК 149

А покрила густа магла Поље сво.

Да ли ударити гласом на оне нелогичностм, или отворено казав, бесмислице: појета је отишао у Фрушку Гору пи тужи: „далеко сам од родног ми краја“; у винограду види „берачице“ како „лозу вежу хитро и весело“. На Развалинама града Авале, Г. Глигорић у једној визији сумњиве песничке лепоте види „Авалу плаву“ где у „облаке силеже (!) „сараоре“ како на њој раде, „властелина“ и „Батаншкињу дивну“ поред њега, како „сантуре јој лако у рукама звоне.“ На страну апсурдпост целе слике, али не треба заборавити да је Г. Глиториђ учитељ испод саме те хималајске Авале, и, како историјско знање показује. слободно је посумњати у вредност „очигледне наставе“ коју он даје малим рипањским сељачићима !

Али да је само то! Сем неколико песама где има из далека нечега налик на искрено осећање и мисао (Прешња... Пушник, Растанаћк), све је тако слабо да не вреди труда дуже се задржавати и наглашавати. Читајући стихове овог човека које је задоцнио за пуних четрдесет година, схвата се гнев Светозара, Марковића којим је писао о сиромашној и лажној лирици својега доба. И песме као што „су ови примитивни, старински и непеснички

писци и књиге 10