Писци и књиге IV

НИКАНОР ГРУЈИЋ 51

дају Крањци п Словаци“: И Вук гоњен недостојно клеветан, овако је 1848 писао једном пријатељу у своју одбрану од сличних сумњичења да је у служби римске пропаганде: „Ово су измислили и по народу говоре моји луди и подли непријатељи: луди су они, који мисле, да то може бити, а подли су они, који знаду да то није истина, него само од пакости тако говоре...“

Исто тако нелагодан утисак сстављају опширна причања Никанора Грујића о жалосним наравима у калуђерском свету, о оним силним интригама у ближој и даљој околини патријарховој, о борбама око столица, о међусобном подметању ноге и крхању врата, о сукобу 60лесних амбиција људи који су се одрекли свега другог и сву своју душу усредсредили да се што више попну, владају, и свете. Какве свирепе мржње! Како све то подсећа на ону средњевековну латинску пословицу: Ното ћотојој. Ктриз, гета Тепипае Јирјог, сјегјеца сјепео прав из ! Човек добија вртоглавицу када чита историје тих византијских сплетака и гледа то врзино коло од завада, сумњичења, тужби, денунцијација, неумољивих гоњења све док жртва очи не склопи. И како

1 Богословски Гласник, 1905, књ. УП, свезак 1, опр. 20: