Писци и књиге IV

~

9: ПИСЦИ И КЊИГЕ

су тада појмљиве речи Вукова претече, Саве Мркаља, у калуђерству брата Јулијана, којега је „братија“ гонила и кињила, мучила глађу док није полудео, оне његове речи, када није хтео да иде ни код просвећенога Мушицкога: „Недам се ни једноме попу жив у шакеј“ У томе погледу Авштобиографија баца чудну светлост на манастирски живот п братску љубав међу служитељима једнога истога Бога, п то у толикој мери да је слободно запитати се да ли је било у интересу Цркве да Грујић све то врло отворено каже и да богословски лист то донесе на својим страницама.

И то главно старање Никанора Грујића да говори о својим заслугама на црквеном пољу, да место аутобиографије пише своју апологију и одбрану свога држања у сукобу народа са јерархијом, општа заблуда Војвођанских Срба да питању црквених борби дају важност коју оно не може имати, све то учинило је да је рад Г. Магарашевића сасвим једностран п скучен, да има више богословски и црквено-историјски карактер но књижеван п научан, да му је место пре у Српском Сиону п Богословском Гласнику но у Вади Јидозалепзће Акадетије.

Тек мањи део књиге посвећен је Никанору Грујићу као песнику и говорнику. И то су махом дуги, одвећ дуги, и невешто пробрани наводи, каткада још са несрећним старинским