Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 81

крупна морална и социјална питања. Али у накнаду за то, он се тамо може корисно послужити етничким елементом. Варошки живот нивелише пи униформише људе; на селу је човек тесно привезан за земљу, он је плод њезин, он носи на себи њен нарочити отисае, не само у оделу и наречју, нон у начину мишљења. и осећања. Приповетке Г. Марковића, то су опште „хвале сеоског' живота“, какво су писали наши стари пре сто година, њима недостаје чак и етнички и фолклорни интерес: оне се дешавају у Срему, али се не виде особене одлике сремскога сељака, не види сеу чему се он одликује од других, чак и језик није довољно локалан, и сами сељаци говоре оним безбојним, конвенционалним језиком којим се никада писало у Стражилову иу Јавору,

[. Марковић је пре петнаест година ушао у књижевност са похвалама и симпатијама. Пут му је био утрвен, и он је имао да иде њиме. Но он је, неочекивано, учинио нешто друго: окануо се писања приповедака. Али ппак, није сасвим напустио књижевност, и данас уређује Бранково Коло. Зашто је напустио ставу којом је могао ићи, и на којој свакако не би далеко отерао, али би остао не међу последњима и био добар осредњи писацг Можда је постао филозоф, осетио како писац некада изгледа као комедијаш који својим

писци и КЊИГЕ 6