Писци и књиге IV

СТЕВАН ЛУКОВИЋ 85

преливао се, од целе оне топле и устрептале душе! Али ипак довољно се сачувало да се онима који су Стевана Луковића знали и волели остане сталан спомен на њ, да и други виде како је један врло леп и оригиналан таленат са њиме нестао за нашу поезију, где је оригиналност тако ретка биљка, и да се баци светлост на морално стање нашег растројеног и млитавог нараштаја, који бедно животари без воље, без идеала, без крви п костију.

Стеван Луковић није припадао оном реду мало симпатичних лирских песника, који, трули од сујете, држе себе за вишу врсту људскога, рода, за средиште васељене, и који свакога месеца по књижевним листовима, чине изложбу својих више мање искрених „болова“. Он је био истински отмена душа, са отменом мржњом на ларму и на све што личи на рекламу, и када је певао то је ишло као откуцај једнога немирнога срца, као крик једне савести која у мраку спотиче се преко неравнина и оштрина живота. |

Не лева срце што му је до песме, Радосно што је воли.

Кад страшној мисли крила пустит не сме И душу туга сколи,

Певуша тада арије старинске, Поноћну храбри страву...