Писци и књиге IV

=“

СТЕВАН ЛУКОВИЋ 81

Све његове песме имају два до три основна, мотива: јецање душе спутане за земљу, гмизање по прашини духа који хоће да прне у зрачне висине; оно особито осећање у сутон, у онај мистички час када се боље но икада. чује дисање Природе и када неко пантеистичко осећање прожима сваку поле финију душу; јесењи пејзаж, тако дубоко интиман и дирљиво. речит, тужно огледало меланхоличних духова; најзад, неко тамно, далеко предосећање смрти, тиха и дискретна тежња за вечитим миром са, оне стране гроба.

Оно што даје особиту моралну физиономију нашем нараштају, овоме који је сада, памеђу двадесет и тридесет година, то је што је без икаквог идеала, без трунке уверења, са олабављеном вољом, ушао у живот, ито у политичким и друштвеним приликама да не може бити горим, да не може бити отровнијим и очајнијим. Наш нараштај није имао ни пдеал националнога јединства и патриотске романтике као што је било шездесетих година, ни осећање друштвене правде п смисао социјалнога преображаја као седамдесетих година, ни ону енергију и борбеност за ствар политичких слобода као што је било осамдесетих година. Људи су се срозали, идеали се излизали