Писци и књиге IV

СТЕВАН ЛУКОВИЋ 89

ништа... ништа..., писао је он у своме дневнику. То је оно што убија. Дајте ми буре, вртлога живота. Моји су нерви јаки; моја је крв бујна; срце ми не уме полако да бије, машта да пузи. Живота!“ У писму једном свом другу: „Болесно раздражен, несрећан у своме неодређеном п несигурном положају, без ичега одређеног преда мном п око мене, без ичег јасног у магли кроз коју безвољно и апатично мичем, са страхом бројим часове и дане, завидим вама, вама на тврдом земљишту, вама на својој стази на одређеном месту са кога јасно гледате и пут којим идете и мету којој хитате, п све за вама, и све око вас. И оно мало воље за рад и кретање што сам имао, убија. овај неодређени положај и нејасни видик, јер не знам камо ћу да пођем, шта да радим, јер очекујем, очекујем нешто, неку промену, један зрак.“ То је онај исти крик који у песмп О, вралиш се у оној тужаљци под. сурим и-мртвим небом, над мутним даном глувога живота без среће и без радости, за топлим летњим даном који се никада више неће вратити : Тужан ли је дан јесени ране!

Или друга она песма Још жрајем неба, она етерична туга расплинута у румени сунца које се гаси, под звезданим небом, у шуму свеже летње ноћи: