Писци и књиге IV

ТРИ НОВА РОМАНА 141

„бањање“ у амаму у очи свадбе. Дугп, али нп за тренут недосадии опис свадбе чини утисак моћне, животом обливене какве Рубенсове слике фламанске кермесе, према коме покушаји наших старијих прпповедача изгледају као наивна ђачка веџбања.

Од свадбе настаје другп део, п ту се јасно опажа. да је писад малаксао, или, видевши да роман издужио, и да ће прећи петнаест табака претплатницима обећаних хтео што пре да га заврши. Догађаји нагле, ствари се врше без пепхолошког правдања, у суноврату; причање је у скоковима, а појав „нечисте крви“, „који се јавља тек на крају књиге, тек овлаш и узгред је додирнут. И тај импровизовани, накалемљени други део слаби ошшти утисак

Старе замерке које су толико пута чињене Станковићу и овога пута се дају поновити. Оп тештхо, каткада и неправилпо пише, и више но један пут читалац искрено зажали што форма није на висини садржине. Али силан утисак који остаје од целе ове књиге сузбија пелагодно осећање због честих спотицања у стилу.

Станковић је у првим, сасвим првим редовима не само опих који данас штпу, но и свих опих који су до дапас писали на српском језику, а Нечиста Крв је доказ да оп још пије казао своју последњу реч, и да ње-