Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ: 57

ховним симпатијама волео тај свет и његов живот, и жалио што се та идила примиче крају, и што Ниш, из свога живописнога, светлог и топлога Истока, прелази у суви, безизразни, „хладниин бездушни Запад“, као што је стари Београд учинио. Сремац, и ако сам јабанцџија п белосветски, узео је на се да опева |-то весело „живување“ старих Нишлија и поезију старога Ниша која у неповрат одлази. У Ивковој слави, вели он, хтео је да очува једну „слику из веселих и безбрижних дана, старога, Ниша; једну слику старих и добрих Нишлија, оних дана које је мутна Нишава шумом својим однела у Мораву, Морава у Дунав, а Дунав далеко негде; ишчезлу слику оних дана који се нигда више неће вратити као ни младост наша...“ И Сремац ће остати веран том завету и програму који је дао у једној од својих најранијих приповедака. Он ће боље и потпу-

није но ико описати стари, весели Ниш,

његове забавне и на песму и весеље вазда орне „старовремске“ људе, чорбаџије, хаџије, „еснаф-човеке“, „ђувеч-кардаше“, „душевне

Турке“. У своје дело унеће он много ло- |

калне боје, и то често дречеће локалне боје, и диалекта више но што је то до њега и један српски писац чинио. Сав тај свет приказаће он у лепој слици, и његова слика ста-