Писци и књиге IV

60 ПИСЦИ И КЊИГЕ

за мале људе, за мали пук. Сремац је сам дете из народа, отад му је био кројач и сиромах човек, и у раном детињству упознао се он са животом, радостима и жалостима простога света. Доцније, по свој природи плашљив, повучен у себе, са дивљачношћу остарелога самца, он се склањао од углађенога друштва, отменога света, мрзео форме, конвенције, норме и етикецију, и бежао најрадије међу просте, природне људе, који живе без великих церемонија, код којих има више грубости, али више природности и срца. „Ништа ми није горе, причао је сам Сремац Светозару Ћоровићу,: него доћи у швапески хотел, међу господу са наочарима, штаповима, рукавицама... Тамо сам као свезан... А ја хоћу да сам комотан, да мирно могу попити чашу вина, запалити цигару и као човек разговарати са друштвом, не бојећи се да ће ми когод нешто замерити...“ Сремчев биограф Живан Живановић прича: „он није никад волео кафане, у којима дочекују госте са хладном учтивошћу. Он је ишао тамо где су се могли видети људи какве је он у својим приповеткама износио. Где год беше п трага од неке етикеције, тамо

1 Светозар Ћоровић, Стеван Сремац у Мостару. „Летопис Матице Српске, 1906, књ. 239, стр. 17.