Писци и књиге VII
ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 15:
једноме другом нарјечију гдјекоје ријечи различнога:
значења словима не могу разликовати, као н. п. сједим:
(ећ зихе) и сиједим (1сћ уегде вган), запјеваши (ап-
Тапсеп 2и 5треп) и запијеваши (мећ авеп), тако ош-
пјеваши и ошпијеваши, попјеваши и попијеваши, и т. д.;
3) оно је најближе и славенскоме нарјечију, од којега
многи вичу да се не треба удаљавати; и 4) оно је на-
рјечије и у дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом римскога. закона, који с радошћу нама руке пружају...“ (Стр.
19—20).
У половини ХЛХ века Караџић је извојевао готову потпуну победу својих идеја. Међу осталим његовим идејама остаје и идеја о херцеговачком наречју као књижевном наречју не само код Срба но и код Хрвата. 28 марта. 1850, у Бечу, углавили су књижевни договор ови југословенски писци: Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Вук Ст. Караџић, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић, Ђуро Даничић. Поред два Србина Караџића и Даничића, и једног Словенца, Миклошића, остало су били Хрвати. У томе књижевном договору, који је изишао у 76 ороју Магодпт Моута Људевита Гаја,| пошло се од гледишта : „да један народ треба једну књижевност да има“. Између осталога. ту се углавило и ово:
„једногласно смо признали да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно, и то а) зато што највише народа тако говори; ђ) што је оно најближе старому словенском језику, а по томе и свијема осталијем језицима славенскијем; с) што су готово све народне пјесме у њему пјеване; 4) што је сва стара дубровачка књижевног у њему списана; е)
што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на
# Скупљени граматички и полемички списи, 11 стр.. 299—303.