Писци и књиге VII

ВУКОВА ПРЕПИСКА 53

тагсћапде де тоде, — како се тада говорило, и од чега је постала реч „машамода“). Изгледа да је интересовање за књижевност код ње из рана пробудио Лука Милованов, један од најранијих уметничких песника у новој српској књижевности, писац првог српског трактата о версификацији, Опаша настављења к србској сличноречносши и слогомјерију пли просодији. Пре но што ће умрети, он је њој тај рукопис оставио, са аманетом

да га сачува и преда Караџићу. Она је 1831

јавила Караџићу за тај рукопис, молећи га, као „искрена пријатеља“ покојникова да га изда. Караџић је од ње примио рукопис, и издао га у Бечу 1833, заблагодаривши у предговору и њој. Она особито цени Караџића, и сматра га као „истиног просветитеља И некористољубивог ревнитеља србског књижевства“. још од јесени 1835 почиње се гои о њеној удаји за Милутиновића. 17 тембра пише она Караџићу: „Сад мислите о ми младожењу казали! Г. Милутиновића! Истина да је то празан разговор, али ако што од тога буде, то ћу вам, кад буде, јавити...“ И ако је од зиме боловала од груди, кашљала и често крв бацала, роман са фантастичним песником Сербианке продужавао се. 30 марта 1837 пише она Караџићу: „Кад је Г. Милутинович октобра у Пешти био, нагледао је и мене; ја сам се мом новом познанству врло обрадовала, са тим више што сам се оног нашег разговора од пре три године тако опоменула као да је јуче било!!!