Пијемонт

Београд, УТОРАК 1. Јули 1914. год,

БРОЈ 5 ПАРА

Број 178. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3 Ј У Т Р А

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

Оснивач: ЉУБОМИР С- ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА м СрСију и Бугарсжу код уредоиштва: год. 16 **». ■а поштама. Масачво .... 1 дии. За ааострааство код уред■иштвв На годиау 30 фрааака у ааату аа нола год. 15 фр. тромесечао 7-50 фр. у »аату.

УРВДНИК Коста М. Луковић

ВеликоЈ Руснји — Поводом смрти Николаја Хенриковића Хартвига. —

Кроз нзше плодне долине пројездили су некада, Моћна Сестро, твоји храбри синови, да ратују за наше| ослобођење. Наша олагодорна земља чува њихове гробове који су јој, у тренуцима великих страдања, говорили пророчански. И народ је чувао пророчанство у својим грудима. Наши оцеви учили су, уз твоје ратнике, убојне песме. Те песме, зачињене тугом и јецањем, као вековни мит обујимају народну душу и у свај тужни дан, када се, са свима церемонијама наше православне цркве и уз болно учешће целог нашег народа, предају матери земљи посмртни остаци великог апостола Словенстза Николаја ХенриковићаХартвига. Ми памтимо, Велика Сестро, она зла времена, када су нас твоји држзвници превиђали. Ми памтимо Берлински Конгрес и Сан Стефано и Бухлау, са анечсијом Босне и Херцеговине. Али, дожизесмо најзад, да убедиш у слозеско дело и несловена Фердинанда. И, не шиљући нам ратника у помоћ, јер бејасмо сами дорасли проти:знику, ти си спутала руке Аустрији, док смо ми победнички ратовали. После заједничке славе у рату против некрста, хтели смо пред суд твога Великога Цара. Ми нисмо желели рат с Бугарима. Јвојој великој правди било је дано, да нам пресуди. Ти си за Бугарску много учинила. Словенску узајзмност мучки је срушио краљ туђинац. Погрешно си хтела, Моћна Сестро, да пренесеш на Бугарску задатке наше велике фамилије. То је било једно насиље над редом у Историји. Бог је ставио стаари на своје место и мудро посаветовао обмануте и заведене. Јер ако икоме треба полета, то је Србији. Сама се копља нагињу северу. Дух Изана Грозног, дух Петра Великог, Катарине и Александра; велики дух Романова и јуначна сен Карађорђева дигли су у минулој години застор да заблиста свом снагом словенока мисао. Или зар смо то, јуче, само ми ратовали ? Зар није раговао уз нас и твој добри мужик ? Није ли подједнако сносио онај твој син код Варшаве, наоружан до зуба, као и онај, који је, с пушком у руци, стајао према Галицији? То беше мртва стража, Племенита Сестро, којом си бдила нзд нашим светим походом. Твоја белокамена Москва, златна кубета са Василијз Блаженога, твоје

стеле и твоја силна племена, славила , су на глас победу братског оружја. | Нису ли клањале до земље владичанске митре, док су звона збирала браћу на молитву ? 'Го не беше сепаратистични рат, вођен из уског племенског егоизма; то беше заједнично дело, уз израз примитивног словенсног хероизма. Суваров, Кутузов, Гурко и Черњајев ишли су с нама напоредо. Пали јунаци на Шипки и Јавору корачали су напред као свзти оранули. И нико није толико осетио светост овог историјског похода, као душа доброг српског сељанина. Над његовим духом лебдело је Косозо, Њагово беспримерно јунаштзо наслонило се на велике традиције на којима си и ти, велика Сестро, моћно сарађивала. Сесгро са Дњелра и Оке, са Неве и Колиме, твоје Куликово прославила си оружЈем онда, кад је наша слава потамнила на Косову. И баш онда, кад си на месго лажних Димитрија стекла славне Романове, онда беше зачмао огањ у српским грудима. За пет стотина година од онда, твоја се моћ развила од Пруске до Владивостока, и од Памира до Бернингова Мора. Покрила си две петине земљиног обима, док смо ми робовали. Сада се на златни словенски ланац надовезује још један беочуг. Јављамо се и ми са опредељеном мисијом. Твој велики син, чије кости, као светињу, спуштамо данас у недрз наше родне груде, дубоко је трасирао путове племену нашем. Он нас је — нека је свака част и слава имену његовом ! — окоилатио надама у тебе, а тебе, Моћна Сестро, надахнуо вером у велику сутрашњицу Пијемснта Југословенства. Стежући данас једном руком освештани мач, наше племе ти данас одано стиска сестринску руку, певајући побожну химну Словенству и Цару Православном. ДЕЛА_И РЕЧИ Смрт Николаја Хартвига претворила је његов дом у народну богомољу. Жене, убрађене црним шамијама, и људи, слеђене душе и уплаканих очију, од ранога јутра улазе у посланство да целивају одар апостола словенсне мисли и да принесу молитве добром словенском Богу.... Два Аустријанца посматрају како се

туга разастрла по лицима жена и људи, искупљених пред руским псоланством. — Ови Срби више жале Хартвига, но ми нашег покојног престолонаследника!.. — Ово више није љубав према Русији; ово је религија у Словенство !... ЦРНА МАСКА.

ЈОШ 360. МИЛИОНА — Нов турски ванредни кредит за војску. Из Цариграда јављају, да је министар војни Енвер паша поднео буџетском парламентарном одбору законски предлог о занредном војном кредиту од 360 милиона динара. Ванредни кредит би имао да се подели на три године. У главном ће служити за комплетирање артилерије и артилериског материјала, којије у току првог бзлканском рата јако сштеђен и смањен.

Без шпш — Борба између владв и опозиције у Бугарској око новога зајмв. После дугих напора, и неуморног метанисања у аустриском министарству Спољних Послова, бугарска влада је најзад успела да закључи зајам од 500 милиона динара на акције у Берлину, под врло тешним финансиским и политичким условима и обавезама. Сазнавши за услове зајма, који по евојој тежини значе потпуно потчињавање Бугарсне у финансиском и политич-

ном погледу, Бугарска позиција, која је у Собрању још јака, изашла је пред министра председника Радославова и озбиљно му скренула пажњу на опаоности, којима се Бугарвка излаже ако зајам у Немачкој и Аустрије буде закључен. Коран удружене опозиције није имао успеха. Бугарска влада није се одазвала једнодушном захтезу целокупне опозиције, него је и поред њеног протеста примила све услове и зајам закључила После танве одлуке владине, вођа опозиције, г. г, Гешов, Данев, Малинов, Цанов, Теодоров, Саказов и Стамболиски састали су се и после дугог саветовања су донели одлуку, да свима средствима епрече пријем зајма. Прв но што буде ушла у борбу, опозиција ће упутити један заједнички апел народу у коме ће објаснити услове зајма и изнети побуде за енергичну акцију противу владе. Апел ће изложити услове зајма, који су, по мишљењу целонупне опозиције, убитачни за Бугарску. После тога, у апелу ће се изложити сви они поступци, које је опозиција чинила, да се спречи закључење зајма у Немзчкој, који Бугарску стеже челичним веригама. На крају апела ће се истаћи једнодушноот опозиције у борби противу зајма, чије ће политичке обавезе скупо стати Бугарску. На крају седнице, Теодор Теодоров, у име опозиције, учинио је ову деклерацију: „Зајам данашње владе је кајишарство првог ранга. Немци су закључили зајам код нас а не ми код њих. Уеерени смо да се може закључити зајам без концесија, која тешка погађају Бугарску и то до нонца ове године а не до 1917 год. како је овај закључек. Данашњи зајам, овакав како је закључен, јесте једно чудовиште. То је продзја земље”.

„Резултати“ сарајевске исграге

ПТУЖУЈЕ ц из Саоајева. — Како

Један фантастичан извештај из Сарајева. тврде Аустријанци да је атентат спремљен.

Нао увод у званичне оптужбе и политичке уцене аустријсне владе, у бечким листоеима почињу да се јављају „први резултати сарајевске истраге”. „Нова Слободна Преса” доноси овај полузваничан фантзстичан извештај: КОЛИКО ИХ ЈЕ УХАПШЕНО. Сарајевска истрага, вели „Нова Слободна Преса", ближи се крају. Она је, још сад се може рећи, постигла потпун успех, бар у толико што су пронађени сви конци атентата, чак и они који преко границе прелазе. Од лица, која се доводе у везу са атентатом, може се сматрати да је саучесништво код осамнаесторице доказано. Од осамнаесторице, деветорице су, као дирентни саучесници у извођењу атента та, ухапшени; десети — један муслиманин, по имену Мехмед бег Башић — није могао бити још ухваћен. Мисли се, каже дописник „Нове Слободне Пресе", да је утекао у Црну Гору! ПРИПРЕМЕ ЗА АТЕНТАТ. Да су бомбе из Београда донете каже се у извештају даље — то је већ познато. Чабриновиђ, Принцип и Гра-

беж су их тамо добили, па су их после, околишним путем, у Босну пренели. Та три главна нривца су отпутовали из Београда лађом за Шабац; из Шапца су железницом отпутовали у Лозницу. У Лозници су се раздвојили, и сваки за себе је отишао пешке у Тузлу. Тамо су се поново сзстали. „По своме признању, каже „Нова Слободна Преса” они су донели из Бееграда шест бомби, четири Бровнигова револвера с потребном муницијом и једну извесну количину цијанналија”. Бомбе су носили привеззне уз само тело. АТЕНТАТОРИ У САРАЈЕВУ. На неколико дана пред долазак престолонаследника Фрање Фердинанда, дошли су Принцип, који је провео неко време у Хаџићу, код брата Чабриновић — који се неко време задржао у Зеници — и Грабеж у Сарајево, да потраже себи помагаче. Обратили су се на ђаие средњих школа, „којима су причали о подјармљивању и гоњењу Срба, о скором остварењу велико српских идеала, о нужности уклањања надвојвода Фрање Фердинанда, који се противио ства-

рењу тих идеала". Младићи су били придобијени. ПЛАН ЗА АТЕНТАТ. У почетку су атентатори намеравали — нвставља „Нова Слободна Преса" да убиство изврше у Мостару. Али пошто није био предвиђен дужи боравак престолонаследников у Мостару, — надвојвода је имао да прође само кроз варош — од тога се одустало. Тада је решено да се атентат изврши за време маневара у Тарцису. Али ни то није било могућно, због сгрогих полицијских мера. Завереници су мислили да погодну прилику за атентат нађу у Илиџи, и то после вечере, у очи атентатз. Али је пут, којим је престолонаследник — од бањског ресторана где је била вечера, до хотела „Босна” — прешао, био тако кратак и тако поседнут детективима, да није било могућно план извести. На послетку је изабрана за извршење атентата недеља, када је престолонаследник Фрања Фердинанд имао да уђе у Сарајево. АТЕНТАТ. У недељу изЈутра, тврди бечки полузванични лист, дошао је Принцип из Хаџића у Сарајево са бомбама и отишао у Влајнићеву послзстичарницу, гдв су били и Чабриновић, Грабеж и остали саучесници. Ту су утврђене последње појединости и раздељене бомбе и револвери. Остало је познато! Сем учесника и саучвсника у злочину, вели „Нова Слободна Преса”, има људи који оу после свршеног атентата помагали саучесницима да утекну или сакрију бомбе. Сви ће они бити оптужени. РАД САРАЈЕВСКЕ ПОЛИЦИЈЕ. Укупно се рачуна, да ће осамнаест до двадесет лица бити изведено пред суд због атентата. Изузимајући Чабриновића, који је ухапшен у босанској Дубници, Светозара Поповића, који је ухапшен у Земуну, и Грабежа, који је ухаппен у околини Сарајева, сви су саучесници у Сарајеву ухапшени. „И изузимајући Чубриновића, — завршава „Нова Слободна Преса" — седамнаесто годишњег дечка, који изгледа да није свестан онога што је чинио, и који се готово цинички понаша, сви остали су изгубили присуство духа".

Тако гласи сарајевока прича „Нове Слободне Пресе" о атентату.

— Декларација о унутрашњој и спо' љашњој политици турској —

Неизвесна међународна ситуација, појачана директним сукобом са Грчксм, изазвала је забринутост у Турској. И велики везир се нашао побуђен да пред парламентом да једну изјаву о стању у коме се, унутра и споља, Турска налази. Из Цариграда јављају, да ће велики кезир, по решењу владином прочитати у току ове недеље, у парламенту владину декларацију о унутарњој и спољној политици. У круговима блиским порти тврди се, да ће изјава владина о спољној политнци бити редигована у врло мирољубивом облику.

ПОСЛЕ БАТИПА — Пренк Биб Дода се ратосиља ратовања. Анђео спасилац кнеза Вида, пооледња узданица бечке владе, миродитски вођ Пренк Биб Дода, погнуо је главу. Он сад изјављује да се свет варао кад је мислио, да он заиста мисли да ратује. У једном телеграму из Драча, „Берлинер Тагеблат" јавља како је Прени Биб Дода изјавио, да њему ни на памет не пада ратовање и да је он још у Берлину говорио цару, да кнез не треба да долази у Албанију до год се влада не буде потпуно организовала. Сад, вели, може да помогне само европска оружана интервенција !

I. № IIГОП. ДАНЕВ МОЛИ Русију за посредовање, Он је данао посетио Некљудова и трзжио од њега да се заложи код руске владе, којој је Бугарска дала пуномоћије за установљење примирјз и мира, како би иста влада спречила даље продирање Румуна. На то је Некљудов одговорио, да ће русна влада мучно моћи задржати Румуне. То би се једино на тај начин могло учинити, ако би се Румунији обећала територија до линије Туртукај Балчик. Мајореску је данас изнео ЗАХТЕВЕ РУМУНИЈЕ. Сем линије Туртукај — Добрич — Балчик и учешћа о преговорима при коначном опоразуму по питању о разграничењу међу балканским савезницима — Румунија ништа друго не жели. Обустављање наступања румунскв војске мора се по његовом мишљењу ставити у зависност од закључења примирја са Србијом и Грчком на којима је Румуиија у овом тренутку везана зко не споразумом, а оно војном аг.цијом против ЗАЈЕДНИЧКОГ НЕПРИЈАТЕЉА. Уз то данас је румунска влада добила врло непријатне вести из Софије. Те вести говоре о новим војним припремама бугарске и о неопходном паду садање владе. У танвим приликама тешно је говорити о заустављању румунске војсие. Идеју о сарадњи Румуније у Београду и Атини прима румунска влада симпатично. Са 1 ИЗВОРА КОЛЕРЕ, а то ће рећи из оног великог краја између Скопља, Велеса, Штипа и Радовишта, стижу страховити извештаји. Колера немилосрдно коси. Никаквим средствима јој се више не може стати на пут. Ленари чине све што је могућно за спречавање даљег ширења заразе, али њихов тРУД има врло мало добрих последица. Свакодневна побољевања и умирања су бескрајна. По читава одељења вој ске обољевају од ове опасне бољке. Цео овај крај даје утисак огромног гробља. На све стране се дижу свеже хумке са белим просто отесаним крстачама. И иначе, сада, за време зауишја, може се мирно посматрати сав УЖАС РАТА. Са виса Црни Врх, високог 1100 мд> тара по који је надчовечанским напором излета наша артиљерија, сада се виде

Из ноуке СТАРИМ СРПСИИМ ДРУМОВИМА.

И у Средњем Веку и за турскога времена, у срлским земљама коњ је био најважније трзнспортно средство. Наше су земље, нарочито планински и брдски крајеви, давале велики број коња кириџијама и трговцима за пренос еспапа. Коњ је био важан предмет унутрашње трговине; па је чак и српски коњ раније извожен и изван Балканског Полуострва. У 14. и 15. веку дубровачки трговци узимаху у најам сексане из оближњих српских земаља. Тако је то било и за турске владе. Синан-бег, „господар" Херцеговине, 1. фебруара 1475. год. наређује свима својим људима да дубровачким трговцима не чине никаквих сметњи кад наимају коње „за своје аспри и за своју работу, али му у варошима али му у сељанима, где му драже буде, и где му цијену бољу види.” У лолоаини 16. века долазили су по со у Шибеник из српских земаља каравани обично од 500 до 600 коња.

У 16. веку, а и доцнијих векова, и отменији путници са Запада путују преко српских земаља на малим српским коњима, којима се сви путници диве. К. Зено (1550) помињеда путници из Сплета у Цариград путују на коњима, које мењају на појединим местима. Соранчино посланство 1575. године имало је од Љеша до Цариграда 300 сексана за ношење пртљага, и путописац тога посланства бележи да су се сви чудили како су ти мали коњи могли толики терет носити. Млетачком посланику Л. Бернарду 1591. год. у Котору нуђаше „карзванбаша" 36 коња под кирију, с тим да коње измени у Скопљу, где би могао добити две дотри кочије. М. Болица (1614) помиње да по који пут дође у Котор из Плава караван од 200 коња натоварених сировинама. Е. Челебија (1662) хвали пљеваљске коње. Е. Браун (1669) хвали коње из Србије, и у опште са Бзлканског Полуострва: да су јевтини, сигурних ногу и по стрменима и кршевима, поспушни, мирни, издржљиви. При крају 18. и у лочетку 19. века хвале се босански коњи, па и саме народне песме хвале ,,вране коње рода босанскога”. Шомет (1807—

1808) наводи да се у Босни роба преноси само на коњима и да бањалучки крај даје најбоље коње. Ибрахим Манзур, у својим мемоарима (1813), помиње да ергеле Сколљак-паше (познатог у српској историји) у Гламочу даје најбоље коње у Босни, па чак и Јукић (1850) помиње да су гламочки коњи на далеко чувени. Буе бележи да се коњи гаје нарочито у Србији и југозападној Босни. Готово до крзја 19. века главно транспортно средство у српским земљама био је ипак коњ. Када је почетком 19. века француска трговина била у највећем јеку на босанско-македонском путу, једва се могло набавити довољно коња за пренос робе, и пренос на коњима од Солуна до Оршаве и натраг, од Солуна преко Скопља, Новог Пазара и Сарајева у Костајницу и натраг, био једоста скуп. На тим путовима, у оно доба најважнијим трговачким друмовима на Балканском Полуострву, о другом каквом саобраћају осем сексанског није могло бити ни речи. Бзрон Гамера, путник по Турској у почетку 19. века, помиње да је на целом путу од Солуна до Сарајева једино код Куманзва пут добар за кола. В. Караџић још 1827. г. беле-

жи дз се у Србији „најаише све носи на, самару”. Пирх (1829) хвали мале, погодне и издржљиве поштанске ноње у Србији. Најлепше нам пак податке о нашем кириџијском коњу пружа Буе: коњи иду сами чак и по стрменитим и опасним местима; ако се пугем случајно заплету и товар закзче, они застану и стрпељиво чекају нириџију да дође да их оправи; они немају елегантних облика*, мали су и токмаци, али су живи, жустри и чврстих ногу, пењу се без посртања уз најгоре узбрдице и спуштају низ највеће низбрдице; већину свога живота проведу на пољу под самаром, а у шталу улазе само кад је велика зима. И ти наши славни кириџијски коњићи С. Роберту (1844) су „камиле европске Турске." Коњи племенитог соја помињу се у српским земљама и у Средњем Веку; али, нема сумње, боља раса коња, арапска, у српским земљама одомаћена је тен за време Турака. Познато је са колико су уживања и пажња Турци гледали, неговали, китили и украшавали своје коње, и да се наш народ дивио високим, крупним, живим и брзим турским коњима. У нашим народним песмама врло

много се помињу коњи: „велики”, „големи”, „високи”, „дебели",- „претили”, „гојени", „широки”, „виловити", „аловити”, „хитри", „брзи", „крилати”, „бесни”, „помамни”, „огњевити”, па чак и јаки као гвожђе, „демир-ђогати”. Поклонити коме коња, још и са богатом опремом, у Турака се сматрало као најбољи и најлепши дар. Синан-војвода, у служби клишког санџак-бега Ферхата, пише 1558. г. капетану млетачких галија Ф. Ка/налу: „И ове речене ваше слуге су видели у мене једног доброг, великог и лепог коња, и ако Вам је угодан, пишите ми, и учинићемо како Ваше господство заповеда”. Мустафа паша Прачалија (у Босни) даде (1662) Евлији Челебији пет пљеваљских и пет арапских коња на поклон. Мустафа Фератпашић, алај-бег из Бањалуке, 1706. године шаље бану Ивану Палфију коња „у 4 ноге путоногаста, лисата”, купљенг у Бањој Луци за 100 гроша. У народној песми: „Кнезовима ате поклањајте, кметовима осредње парипе” препоручујв се Турцима да тако задобију љубав народа. Велини везир Ахмед Ћулрилић 1664. годинв даде на поклон аустријском посла-

нику графу Леслеју коња са опремом. Кад је у октобру 1817. годинв цар Франц Први био у Земуну, Марашлија му је поклонио три арапска коња. Јеремија Гагић, руски вицвконзул у Дубровнику, пише 18. септембра 1842. године владици Петру Другом: „Везир (босански) је поклонио барону Росмеру својега хата ђогата на којем је дојахао у Дубровнин. Па чак је и наш кнез Милош Обреновић 1832. године послао на поклон султану 200 коња у вредности 100.000 гроша, 1833. г. видинском паши Хусејину 4 зеленка са опремом, а 1835. год. Халил-паши, султанову зету, 6 коња. У кићењу и украшавању коња, Турци су ишли дотле да су своје ђогате (белце) бојили, обично каном. Канеј (1573) помиње да велики везир Мехмед Соколовић има у својим шталама најлелше коње; да Турци имају обичај да коњу фарбају реп и гриву, а понаткад обоје попа или целог коња. Браун (1669) бележи да Турци каном боје коњима реп и гриву, а Линднер (1813), да Турци перу коње водом и сапуном. У нашим народним песмама помиње се да Турци и Срби умивају своје коње водом и сапуном, а помиње св и „ђогат гривв