Пијемонт

Београд, СРЕДА 2. Јули 1914. год.

БРОЈ 5 ПАРА

Број 179. Година IV.

■ ■ ■ -Ј _■ 'Ј ! !■ 1'!1.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

ЕГ

Осниван: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА •а Србију ■ Бугарску КОД уредш1штва: год. 16 Д« ■а аоштама. Мас«чао .... 1 дин. За мостравство ход уреа■иштвв На годиву 30 фрааака у *да1 • ■а'пол* год. 15 фр. троиесечто 7-50 фр. т »ддту. УРВДНИК Коста М. Луковић

Један значајан дан

ии — Освећење заставе уједињених Хрвата и Срба. — Српско-хрватско браство. —

У тренутку када се у Дубровнику, по угледу на Загреб и Оарајево, распирује мржња против Срба и праве вандалски изгреди, интересантно је споменути један дан из скоре прошлости Далмације. Пре десет година, 23. октобра 1904. године, свечано је пободена застава српско-хрватског јединства, на брду Марковом Камену, између Цавтата и Конавала. Тада се мислило, да се мисао о уједињењу Срба и Хрвата приводи крају; али је свечаност на Марковом Камену остала само једна лепа манифестација. Народне вође су се завадиле, и велико дело је остало недовршено. Још многе масе су остале национално нелросвећене. Пишући о демонстрацијама у Дубровнику, задарски лист „Млада Далмација" препричао је тај догађај, за историју југословенства значајан. ЗАСТАВА СРБА И ХРВАТА. Застава уједињених Хрвата и Срба била је комбинована од српске и хрватске застазе. Спојене заставе су имале у средини српско-хрватски грб: на зеленом пољу грба, биле су спојене две мушке руке; изнад руку је блистала звезда Даница. Зелеко поље грба значиг.о је наду у бољу будућност; две мушке руке значиле су братство; звезда Даница, више руку, значила је ново доба. КАНО Л ТЕКЛА СЗЕЧАНОСТ. У не.даљу 24. октобра 1904. године, у 7 саги пзјутра, сакупили су се Конављами у народној ношњи, са пиштољима и ханџарима у појасу, код цркве Сз. Ђурђа недалеко од Цавтата. Народ су предводили главари. Бипо је тУ кршних младића и стараца од преко 80 година. Кад су се искупили, пошли су Конављани премз Цавтату, предвођени барјактарима који су нооили три народне заставе уједињених Хрвзта и Срба. У исто време су Цавтаћани, предвођени својим барјактарима, пошли у сусрет Коназљанима. Једни и други су певали и пуцали из кубурлија. Иза главнога барјака, код Цавтаћана, ишао је збор од 30 младића и девојака, који су певали нову химну: Хзала Богу, Богу слава! Нози дух иас огријава. На Балкзму свиће зора, Сложни да смо, сад је хора.

Старој клетви неста трага. У јединству нам је снага. Ко да сломи оба брата, Сложна Срба и Хрвата. Једна мис’о, један рад, Сви к’о један, сложно сад! И Конављани и Цазтаћани носили су на прсима кокарду „Хрватског и српског народног дома", На кокардамг су биле испрзплетане хрватске и српске шаре. ОСЗЕЂЕЊЕ ЗАСТАВЕ. Испрзд сваке поворке је ишао трубач, свирајући словенске маршеве. Кад су се повзрке приближиле једна другсј, загрмиле су са оближњих брежуљака прангије. Настало је грљање, братимљење и певање. И онда су се обе поворке, саставши се у једну, кренуле у Цавтат. У тај час, заззонила је миса у фрањевачкој цркви и поворка сбарја цима је свратила у цркву. Ту јесвештеник Данило РздмилоЕић благословио и пошкропио светом водом заставе и одслужио мису. Затим је позорка отишпа у Цавтзт и одржала српско - хреатску народну скупштину. Скупштинз се држала под ведрим небом. На њој је изабрано нзродно председништво. НА МАРКОВОМ КАМЕНУ. После скупштине, у 10 сати изјутра, кренули.су се Цавтаћани и Конављани, са својим бзрјацима, пуцајући из пиштоља, праћени грувањем из прангија. Сви су ишли: и мушки и жански; господа и сељаци; госпође и сељанке. Народ је изашао на брдо између Цавтата и Коназља, где је велики Марков Камен, на коме се, сто година раније, вила застава једне француске регименте. И онде се на брду догодио озај призор. Главари сеоски попеше се на камен, где је био већ направљен велики стуб за барјак; побили су заставу у стуб и сви стали около, у полукруг... Сзечан је био час. Диван је био дан. Доле, над цавтатским кућама, вило се 38 српско-хрватских застава... БРАТИМЉЕЊЕ. Главари, на Марковом Камену, скидоше капе, и главар Балдо Милоглав, дозвавши помоћ Божју, завапи народу: „Јесмо ли људи?"

На то сав народ одговори: „Јесмо". — Јесмо ли браћа ? Народ одговори: — Јесмо! — Јесмо ли сложни ? Народ речк — Јесмо! Тада главар Милоглав проговори јаким гласом: — Сунце нам на Исток а господин Бог на помоћ. Загрлимо се, браћо ! Главари на камену се загрлише, а тако исто учини и сав народ. Народ поче пуцати из пиштоља. Главар Милоглав подиже онда барјак, уз клицање народа и грување прангија, и проговори народу: — Ево вам барјака! ЗАВЕТ НАРОДНИ. Тада један главар -изговори народу овај говор: На брду смо, где је ваздух чишћи и дух ведрији. На брду смо, где су очи и срце слободни од таштина и оитница, које се у низини величају. Зато мало речи: овога пута говори дело. Цавтаћани и Конављани, браћо и другови моји! Данашњи је дан ваш дан! Ваи!ом вољом и вашом муком, овде, на Марковом Камену, на овом брежуљку у јужној Далмацији, на овој западу најизложенијој страни Бал-канског Полуострва, данас први пут стоји и вије се под сунцем народна застава уједињених Хрвата и Срба. Слава застави! Дело је то велико. Не по нама, јер смо ми малени људи, него по мисли којз нас води. Ова ствар, данас нејака, оашће даљином и постаће снажна, јер је истинита. Данас смо рођени ! Родили смо се у тмини, и у нама ништа велико нема сем вере; али смо њоме најјачи. Нас је родила љубав... * Ми ово доносимо, вели „Младз Далмација”, да покажемо данашњем нараштају какав би био напредак нашег народа, да су народне вође ово велико дело прихватиле... ТеТаШчТ Чудне се еволуције врше у људима. Рево* луционари годинама се измећу у мирну утовг љену буржоазију с јединим старањем о џеповима и трбуху. Другови Светозара Мариовића, данас секу купоне и гомилају земаљска блага. Преводилац Карла Маркса, који и данас у-казује на преведен „Капитал”, посветио је цео свој живот капиталу. Али чуднија је еволуција етничног осећања човековог. Ту је еволуција у скоковима увек нелогична и везана за неке и сувише субјективне мотиве, Ну Србија, данашња Србија рахитичних и анемичних другова Светозара Маркови-

ћа, има за тв људе еволуције, без логике али и морала, нарочите симпатије. Један случај од многих. Једно мало, изгледом несимпатично, моралом одвратно створење обрело се једног дзна за управника фабрике жижица. Преводилац Марно воли људе који се развијају у коњичким сноковима, и са моралом ноји омогућзва сваку транзакцију савести. У Реалку је ушао једног дана мали дечко, неорпског изгледа, мојсијевског типа, али са српсним именом и прези-

Како која година, број самоубистеа у Београду расте. Рашћење самоубистава је нагло и несразморно. Тако на пр. док смо у години 1898. имали у Београду свега 11 самоубиства и 9 покушаја самоубистава, већ године 1905. у Београду је било 18 самоубиства и 19 покушаја. Године које долазе за овом још страшније су. Тако на пр. у Београду је било: У 1912 год. самоубистава 22 понушзја 20 у 1913 год. самоубистава 27 покушаја 25 дон у овој години, само до данашњег дана, имамо 14 самоубистава и 11 покушаја самоубистава. Значи, у Београду се број самоубистава и покушаја самоубистава, ако сравнимо 1898 г. са 1912 г., за четрнаест година потпуно удвостручио. Ако се упитамо шта је узрок овоме злу ноје се у Београду,, како која година, све више шири, потребно је претходно да испитамо друштвени положај Београђана који одузимају себи живот узроке ради којих су се одлучили на овај корак, године и начин иа који одузимају себи живот. При овоме ћемо узети у рачун годину 1913. као најпотпунију и најпрегледнију. ДРУШТВЕНИ ПОЛОЖАЈ САМОУБИБИЦА. Године 1913. у Београду је извршило самоубиство 27 лица, а покушало је да изврши самоубистеа 25 лица. Од овога броја било је: мушних 16 самоуб. 11 пок. сам. женских 11 самоуб. 14 пок. сам.

свега 27 25 Према друштвеном положају, београдске самоубице у 1913 години се овако деле: Мушки: чиновници државни и приватни 3 сам. 2 пок. сам„ трговци, рентијери 2 сам. 1 пок. сам„ пензионери 2 сам. — пон. сам„ ђаци — сам. 2 пок. сам„ трговачки помоћници — 3 пок. сам. раденици 2 1 пок. сам. занатлије 2 сам. — пон. сам„ војници 2 сам. — пок. сам., слуге — сам. 2 пон. сам. осуђеници 1 сам. — пок. сам., непознати 1 сам. — пок. сам. ж е н с ки: чиновмице — сам. 1 пок. сам. удате жене 3 сам. пок. сам. 3 девојке 3 сам. 2 пок. сам,, удове 3 сам. 2 пок. сам. раденице 2 сам. 3 пок. сам., служавне — сам. 2 пок. сам„ јавне женсне проститутке 1 сам. 1 пок. сам. свега 27 слм. и 25 пок. самоубиста. Према овоме се у Београду највишс убијају чиновници, државни и приватни (4), жене (6) и девојко (3).

меном: Марко Марковић. Мали Марко је бауљао кроз разреде и кроз неколико го дина се обрео у вишим разредима, али сада не више као Србин, већ Бугарин. Опет је наставио пузање и на матуру изађе не више Марко Марковић Србин, жица. Преводилац Маркса воли људе Цинцарин. Данас је Марко Марколеско Јеврејин и управник фабрике жижица. Синдикат Робичена, Аврама Левија и других полусемита појачан је новим и достојним чланом.

УЗРОЦИ САМОУБИСТВА Узрок из кога Београђани односно Београђанна одузима себи живот често је безначајан или боље рећи тренутан. Да је тако, између осталога је најбољи доказ и то што се у 1913 г„ од спречених покушаја самоубиства, ни једно нијв поновило. Ево узрока ради којих Београђани и Београђанке одузимају себи живот: Љубав, љубомора 4сам. 9 лок. сам„ болест 9 сам. 3 пок. сам. жалост, очајање — сам. 2 пок. сам., умна поремећеност 2 сам. 1 пок. сам., частољубље, губ. службе, слаб успех — сам. 5 пок. сам., изнемоглост, старост 1 сам. 1 пок. сам., злостављање 1 сам. 1 пок. сам„ сиромаштина 1 сом. 1 пок. сам., неслога у браку 1 сам. 1 пок. сам. страх од казне2 сам. пок. сам.,'непознати узрок 6 сам. — пок. самоубиства свега 27 сам. и 25 пок сам. Дакле Београђани се највише убијају због болести (9) и због љубави (4). НАЧИН САМОУБИСТВА. Према 1913 години, коју смо зато нарочито изабрали што је самоубиствима била најплоднија, начин на које су Београђани најчешће себи одузимали живот јесу револвер, ма кога система, и тровање ма које врсте. Да је таио, ево доказа. У 1913 г. одузели су себи живот:

тровањем 7 револвером 7 вешањем 5 дављењем 3 ладним оруђем 2 снакањем с висине сурвавањем 2 легањем под воз 1

свега 27 У истој години само су покушали да

одузму себи живот : револвером 7 тровањем 10 вешањем 1 дављењем 3 ладним оруђем 1 сурвавањем кроз прозор 1 тровањем гасовима 1

свега 24 + 1 лице, која је понушало да одузме себи живот пиштољем са драмлијзма (и наравно није успело). Дакле свега 25 лица. ГОДИНЕ СТАРОСТИ САМОУБИЦА. Жглосно је, али нам ова статистика, прављсна нз осмову званичних података ноје нма београдска полиција, потврђује да је истинито, да се у Београду већи-

ном лишавају живота они који тек ступају у живот — омладина. У Београду је 1913 г. понушало да одузме себи живот: 3 лица у добу од 15 — 20 год. 11 лица у добу од 20 — 30 год. 7 лица у добу од 30 — 40 год. 1 лице у добу од 40 — 50 год. 1 лице у добу од 50—60 год. 1 лице у добу од 60 — 70 год. 1 лице у добу од преко 70 год. свега лица 25 Одузело је себи живот у истој години У доба:

од 15 — 20 год.

4

лица

од 20 — 30 год.

8 лица

од 30 — 40 год.

4 лица

од 40 — 50 год.

3

лица

од 50 — 60 год.

7

лица

од 60 — 70 год.

1

лица

преко 70 год.

—

лица

свега лица 27 ЈЕДАН ОПШТИ ПОГЛЕД. Према напред изложеној статистици о друштвеном положају самоубица, о узроцима и начину самоубиства, и о годинама у којима су вршена самоубиства, види се неколико по Београд интересантне ствари. Прво се види да се у Београду већим делом лишавају живота лица, којима су средства за живот осигурана (чиновници, удате жене, пензионери итд.); »атим се види да је узрон самоубиству врло често ништаван (љубав, љубомора); види се, даље, да се једном спречено самоубиство не понавља ; и најзад се види, да се живота лишавају најчешће лица у најбоље доба. Из свега овога укупно види се, да су београдска самоубиства једно велино зло, које узима све више маха.. Најзад да напоменемо и то да београдска полиција нема статистичие податке од друштвеном положају самоубилаца о начинима и узроцима самоубица, и о годинама самоубица већ само опште податке. Ова статистина је, дакле, наша. + Идући пут о самоубиствима и о покушајима самоубиства у 1913. и 1914. год.

НЕПОКОЛЕБИВОСТ РУМУНИЈЕ огромна је. Утицати на њу да задржи своје наступање врло је тешко с обзиром на догађаје у Софији. Мајореску је изјавио, да румунсна влада неће да доводи Бугарску до крајности и да не намерава поћи на Софију и заузети линију Рушчук — Варна. Она само жели да се утврди на десној обали Дунава за случај нових војних намера Бугара. Једино средство да се заустави наступање румунске војске било би да Бугарска одмах изјави Румунији преко Русије, да јој уступа линију Туртукај — Добрич — Балчик и да истовремено закључи примирје са Србијом и Грчком. Међутим је данас БУГАРСНА ВЛАДА дуго конферисала о ситуацији и после бурне дебате одлучила је да пристзне на захтеве Румуније. Одмах је ово решење владе саопштено руском поланику који је исто саопштење предао својој влади. Руска влада је тада решила да

ЦРНА МАСКА.

Ситне

САНОУБИСТВа 9 БЕ0ГШ9 -- Ко лишава себе живота. — Узроци. — Начипи само убиства и године самоубица. —

ЗВАНИЧНИ КРИМИНАЛ.

Ирошла је гоцина дана, од кад смо Мзкедонију вратили у крило Српства, али још нису прошли напори, да наше земље потпуно осигурамо од бугарске насртљивости. Тамо, наТраници, наши још стоажаре; још тпчју заседе, ослушкивања и патролирања; још се једе стојеђи и спава на једно око — јер бугарска врућица још није осекла; свој државни пораз они пију на узану сламку, правећи така илузију, да наде нису пот пуно изгубљене. Један владар, кој> је приредио издајство према сзојим савезницима, трује и даље уобрази «>у свога народа. Његов положај положај човека, ноји игра своју последњу карту — налаже му, да гневзн дух свога народа принује поново за оне границе, где се некад онако безочно упздало у турску царевину. Комите у Бугарокој нису обесиле о клин своја пребивена копља. Они кале и крпе, умачући им врх у јед и отров; те се на нашој граници према Бугарској није много одмакло од

времена, кад је Букурешки Мир повукао међе између побеђеног и побе^ диоца. Несргћни аустријски прини закопан је ноћу, те ноћи бугарски краљ сахрзнио је многу своју наду. Сарајевски атентат срушио је конструкг.ију бугарског окуражења, али ће њине комите и даље јести хлеб из диспозиционог фонда, одужујући се своме госи, што ће обноћ прегазити нашу границу и просути масу наивних лажи међу нашв становнике. Јер, не треба заборавити: Бугарска на томе ради!... Она Бугарска, која је била пружила своје нокте чак до Дебрз, да нашим свецима у „Ивану Бигорском" утре имена и да их замени својима, та Бугарска и сад ради. Дрскост је замењена опрезношћу, али су дејства иста. Наши гранични становници, стари јатаци из бугарске комитетске војне, врше стари посао. А наше власти малосу кадре, да томе стану на пут. Пропала Бугарска рзди, а победоносн<Ј Србија толерира. Наша државна организација нема гордости, она немз адећања моћи. Ми не умемо, да убе димо крутом решеношћу; да прекр* тимо обеспокојавање на нашој граници. Не умемо да сагоримо сваку

против-државну илузију наших поданика. Политику, чији осетљиви конци треба да су у Београду, воде граничари. И ја, који долазим отуд, ја вас уверавам, да ти граничари не осећају, да Србија постоји, као израз воље. Они осећају, да је на њих спало, да бране и дању и ноћу границу и гранична села, од бугарских насргаја. Од Букурешког Мира на овамо, њино расположење није се ублажило и њин одмор није се повећао. Они стражаре с пушком у руци, питају се с чуђењем: зашто се Београд не заинтересује за њину судбину. Београд спрвма изборе. Београд дезорганише земљу. У Београду никад нису довољно осетили, шта су добипи, да би знали шта и како чувати. Београд је увек био и остаје извор свих наших недаћа. Налазећи се на периферији земље, његов утицај се креће увек периферијом проблема. Никад да задре у срж и у суштину. По Београду, наша је земља разграђена и напуштена. То није централа која згрева и куражи, то је вечити повод за очајање трезвених посматралаца. Оза мајушна глава у Беогрзду, не заслужује огромно тв’ ло, које се пружа на југ, безмало до Солунског Залива. Србија ие мисли

Београдом, она се њимз обмоњује, з та обманз може донети тешких разочарења. Недавно, прешло је к нама, око Егри Паланке, на стотину бугарских комита. Три нгша стражара су их видела, и — пропустила. Шта могу да учине тројица против стотине! Пропустили су их... Нису ни метка иопалили. За то су стављени под суд — али стање није попрзвљено. Бугари прелазе и даље, а наши стражари чине се невешти. Бива, да стражар поуздано зна, да има комита у неком селу. Он оћути. Оћути и писар и начелник. Оћуте, јер су слаби да изјаве власт. Њихова улога свела се на чување своје службе, и нз немоћно пгтролирање. Они нису у стању да контролишу доставе о преласку бугарских комита. Треба наоружаног особља. Треба војске. Треба ау<оритета власти над становништвом крај границе, а она га нема. И у тој неопредељености између наше слабости и бугарске безочности стоји наш становник незаштићен и на распућу. Његов мир у нама нв добија. Он не осећа државу. Под копреном његове лојалности гаји се једна љута анархија, коју наш државник безочно превиђа.

Нзшг; граничце караулице су на 2У 2 нилометра једна од друге. На караули неколико стражгра. У среском месту остало свега пет, шест жандарма; остали бесциљно крстаре селима. Шта може осгмљена патрола жандарма онамо, где бугарске комите бивају редовни одавно навикнути гости... Наше страже осећају се кесигурним. Разне вести о преласку Бугара мрцваре њино спокојство. Кад падне ноћ, они се завлаче у куће и барикадирају се. Ма шта се збивало на пољу, они неће оставити свој конак, јер се излажу извесној смрти. Осамљени су; нема ко да их подржи; мало их је, а треба их много више, да би им власт постала суверена. С тога сви они траже војну власт за оне крајеве; сви верују, да би се колебзње становништва броо искоренило, када би нам ауторитет постао неумитнији. И они се у томе не варају. Дуж бугарске границе; дуж међе која нас слабо дели од тог несавесног суседа, треба много више будноће и одлучности. Овако како данас радимо, идемо нз руку бугарским илузијама. Новац, који сада штедимо, плаћаћемо доцније крвљу. Па ко зна хоће пи и крв моћи опрати грешке ?

Бугари прелазе на нашу страну, но не тероришу, не убијају, не пале. Они кураже јатаке; драже нзрод, одржавају га у неком надању, дају му рокове, кад ће се догодити неки крупан догађај; тако ломе неизвесношћу тај погранични елеменат и онемогућавају стабилизирање наше државе. Бугари на тај начин компромитују тај режим; организују села, стварају даље везе, спремају могућност за рушење путова, за атентате, за појединачна убиства и т. Д. Разоравају, дакле, наш државотворни рад, јер је он плитак и недовољан. За ту кривицу еноси одговорност данашња влада. Наши министри оду до доле; оду да се чује. Прођу на аутомобилима, праћени јаком стражом и преоретнути добрим ручковима и веселим лицима потчињених. Они не виде ништа и остају у заблуди о стању ствари, а зло и даље траје. Али да скрену у села, да мину стазама и увалама, да их затекне ноћ у селанцетима која шзпућу четништвом, господа би понела друго расположење. Кад дође вечерња, или би било у очи празника, одлазе сељанке на ратничко гробље, да припала свећи-