Пијемонт

Београд, НРДЕЉА б. Јули 1914. год. ' ~ !-!-ЈЈ■■ ——

БРОЈ 5 ГИРА — ■■ ■! ■■< ■ ■■■■ — —у

Број 183. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божоввћ

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕ1ПЛАТА М Србију н бугарску код урвдмшгмц год. 16 дм. ва поштии. Мвсемо .... 1 джв. За авостранство код ур«дваштва На годкау 30 фралака у адату ва*аолг год. 15 фр. тромесечао 7-50 фр. у еаату.

УРВДНИК Коста М. Луковић

Изгреди против Срба Срби иХрвити

Изгреди против Срба у Бо сни, Херцеговини, Хрва|сжој и Далмацији изазвали су гнушање првих хратсних< пауриота. Један хрватсни свештеникј члан Странке Права, упутио је спљетској „Слободи" ово интересзнтно писмо, из ко. га се виде дубоке идеолошне промене у најконзервативнијим редовима хрватског народа : Као свештеник и као праваш желим одбити од својих истомишљеника и сталежа, којему приладам, незаслужене нападе штампе. Странка права нема ништа заједничкога с дивљачким изгредима, почињеним против Срба у хрватским земљама, а још мање у то улази католички клер. Хрватско свештенство, у својој великој већини, а тако и сви свесни праваши, не само што не одобравају ове изгреде, већ их одсудно осуђују, не само с човечанског, већ и с народног гледишта, будући уверени да ће они нанети више моралне штете хрватској мисли и хрватском имену, него ли материјалне штете Српству. Наше свештенство никако се не солидарише с харангом коју неки листови воде против Срба, под фирмом католичанства. Ако се поједини свештеници пог.итичари тим послом баве, велика већина нашега клера и цели хрватски и далматински епископат држе се далеко од те нехришћаноке кампање. Зато нас, као свештенике, боли нао тешка неправда што се ради држања неколицине, једне мале мањине, баца на цели католички клер оптужба да потпирују верски, братоубилачки рат. Ту оптужбу најтеже осећа правашко свештенство, које је испуњено народним осећањем, ниш г а мање од напреднога грађанства, и ако друкчије суди о односима Хрватствз према Српству. Истина је, коју не ћемо и не можемо загајити, да се праваши старога кова не могу занети за данашње братимљење са Србима, докле год то изгледа као утапање Хрватствз у Српству. У југословенској заједници, како год се она уредила, Хрватству се мора свакано осигурати достојан положај на основу признања и поштовања историјских и државолравних традиција. Сви који не деле оаа начела, „ео ипсо” су противници праваштва. Али се праваштво не води мрмњом против Срба, најмање далматинско крило странке права, чији је вођа дон иво продан увек исповедао мисао народнси јединства Сроа и Хрвтта. И наш велики учитеги, мнте Старчевић, учио је да један народ живи од Григлава до 'I имока, и да седомовина тога народа простире од 1 ирола до Маћедоније. Он је сматрао Србе члановима хрватскога народа, а побијао је само име Срб са својих нарочитих научних разлога, које је наука, међутим, одбацила. |\/1ржња протиз имена Срб преостала је још за живота Старчевићева. Да је он доживео балкански рат год. 1912., и сам би одбацио велики део својих теорија о Српству. Пошто праваштво не гаји мржње против Срба, једна посве друга странка, која је узурпирала име етранкз права (Франковци), учинила је сд ове мржње основицу своје страначке политике. Та је странка искварила и Старчевићев култ хрватскога имана и Хрватске. Старчевић је био апостол храатске слободе и неустрашими поборник независности Хрватске, а Франковци и Шуштершићеви људи нуде се у службу свима угњетачима хрватске независности и слободз, заваравајући лаковерни свет празним истицањем хрватског имена, којим они прикривају сваковрсне политичке и приватне неподопштине. Праваштво и франковштина — то су антиподи, и ако има још доста поштених Хрвата, праваша по васпитању и уверењу који су — да тако речем — силом инерције били занесени у псеудо-правашко франковачко коло, и још не стекоше доста енергије да га се отресу. Али процес чишћења је већ добро упућен и, ако сви зкаци не варају, ови ће најновији догађаји само ускорити оделење свсга здравога правашкога жита од франковачког кукоља. Тада ће сгранкз права моћи да пуном снагом опет заигра у хрватском народу улогу, за коју је створена, а од које је противници хрватског народа и његове независности хтедоше средством франковштине да одврате. У битној опреци с науком странке права стоји и верска мржња, коју Франковци сеју у народу, под масном одбране католичке вере. Однос Хрватства према Српству није верске, већ политичке нарави. Католич-

ка црква, још увек највећа светсна мсћ, не боји се политичког Срлства. Кад се велика и моћна Француска већ упола признаје побеђеном у конфликту са Св. Столицом, пред којом је морало капитулирати и још јаче немзчко, па и руско цзрство, шта би могла да католичанству науди мала Србија, све и кад би хтела ? Али, види се, Србија не иде за тим, већ обратно жели што боље и што усрдније односе с католичном црквом, како то боље доказује скоро склопљени нонкордат. Јасно је, да Србија не воли католичку цркву из просте љубави, већ из политичког рачуна; али која дрзкава то не чини ? — И франковзчко данашње католичко ста новиште плод је политичког рачуна, који служи интересима њихове странке, али не Хрватству. Праваштво нема разлога да у име католичанства објављује рат Српству, јерј католичанстзу с те стране не прети| опасност. Привидно католичка политика Франк - Шуштершићеваца је страначка спекулација у служби политичких ичтереса, који нису хрватски. Искрени пријатељи достојног и трајног споразумз између Хрватства и Српства (који се без странке права не може остварити), највише шкоде тој идзји, кад идентифицирају прав:штво и католички клер с франковштином, и кад због испада појединих свештеника, следбеника Шуштершићезе неморалне политике, нападају цело католичко свештенство. У том пргвцу се у нас много греши па би било у заједничком интересу хрватске народне ствари да такви напади престану. ДЕЛАЈ РЕЧИ Многи племенити на. пори остају непризнати. Реформаторе, често, место захвалности прате пакосне примедбе беспослених... Подне. Трамвај стаје на углу Студеничке улице. Два фацирана глумца разговарају на платформи. — Шта ће овде, у мањежу, да подижу ? — Привремено Народно Позориште. — Нако ? Зар је и то могуНно ? — Зашто да не ! Кад је, до сада, у Позоришту могао бити мањеж, зашто, од 1 сада, не би Позориште могло бити у I мањежу !....

Престолонаследник је провео на путу три дана. У пролазу из Београда за Скопље, Престолонаследник се на железничкој станици Врањсна Бања састао са Краљем и с њимз провео у разговору пола сата. После тога је продужио пут у Скопље. Из Скопља је Престолонаследннк отишао возом до Криволака. Том приликом је пешке обишго све положаје на којима су вођене очајне борбе између кас и Бугара за време српско-бугарског рата. После тога је нз Кривол5ка продужио пут аутомобилом преко Кавадараца у Плилип, а одатле се истим путем вратио у Скопље. Из Скопља је Поестопонаследник отишао аутомобилзм у Врзњоку Бању, где је посетио Краља, па онда возом продужио пут зз Београд.

СПОР ОКО „САСЕ“ — Српско - бугарска комисија донела је одлуну. Погранична комисија, ноја је имала да реши чија је караула „Сзса” на српскобугарокој граници, према Ћустендилу, завршила је рад. Комисија је одлучила, како софијски „Мир" јавља, да караула „Саса" припада Бугарској. Врх виса, на коме се караула налази, и сама караула, остаће Бугарима ; срлска караула ће се подићи на двеста метара јужно од бугарсне. Чланови српске комисије су били артлеријски пуковник Матић и пешадијски мајор Благојевић. Бугарсни делегати су били пуковник Жостев и птопуковник Рачев.

ЦРНА МАСКА.

— Сзстанак с краљем. — Пут по новим крајевима. Јуче изјутра допутовао је у Београд специјалним возом Престолонаследник Александар.

За шт и

— Учитељски збор у Жббарима. Резолуција учитељског збора. (Извештај „Ппјемонту”)

Жабари, 1. јула. Пре два дана држан је у Жабарима срески учитељски збор, на позив надзорника г. Свет. Д. Милсшевића. На збсру је школски надзорник претресао, са наставницима, школски рад у озој школској години. Када су утврђени резултати прошле школске године, постављено је питање: „Шта треба учиниги у идућој школској години, па да рад буде успешнији него што је био у овој години?" Сви наставници су, у глав ном, дали један одговор: да се од учитеља народних шнола не може тражити интензивнији рад под данашњим тешким материјалним околностима. На основу тих одговора, збор је, за рад у школи и ван школе у идућој школској години, донео ову резолуцију, коју ће школски нздзорник предати министру Прссвете: 0 школском и ваншколском успе-

шком раду, под тешким околностима у којима се школа и учитељство данас налззе, не може бити ни речи. Зато учитељство среза моравског тргжи од гослодина министра Просвете да донесе своје законодавно решење, и то: 1) Да се материјално тешко учитељско стање побољша у сразмери према платама осталих државних чиновника; 2) да се издржавање народне школе пренесе на државу, а да се, заједно с тим, и остале корените реформе изведу што пре. Затим су учитгљи донели решење да идуће шкопске године раде сви само толико, да добију једеа повољне оцене. Ако и ово не буде утицало на надлежне, они ће предузети друге мере да ззинтересују надлежне.

ДРЖАВНИ ОДБОР — Свршетак рада. — Осуство г. Ж. Живановића. Државни Одбор још није завршио рад на постављању председника бирачких одбора у свима местима. Он за сада прима молбе лица која желе да се поставе за председнине бирачког одборз на место оних, ноји су због разних околности поднели оставке :*а положај председника бирачких одбора. Ове пријаве Државни Одбор ће прима. ти до 13. ов. м-ца закључно а 14. ов. м. извршиће и последње постављење пред. седника бирачких одбора. После т°га одбор ће завршити рад и тиме ће престати његова функција. Јуче је у Државном Одбору учињена једна измена у члану који заступа председника Државног Савета. Г. Живан Живановић, државни саветник, по својој молби разрешен је од те дужности. На његово место дошао је г. Милутин Марковић државни саветник.

ЖИВОТ У БИТОМ — Свечана прослава Краљевог дана. Вест о Хартвиговој смрти. (Писмо „Пијемонту".) Битољ, 1. јула. Краљев рођен-дан је прослављен на најсвечанији начин. У очи празника избачено је 11 т°повских метака, који су објавили грађанству сутрашњи свечани дан. Премда је грађанство знало за празник, при топовској пуцњави заиграло је ипак многима срце од страха. Јер док су у ропству били, чим је избачена какав пушчани меуак, знало се да ђе бити покољ хришћана. У јутру, на сам дан прославе, опет су топовсни метци објавили празник. У српској цркви била је свечана служба, певао је хор овдашње певачке дружине, а наш прота је говорио беседу. Благодарењу су присуствовали: дивизијар г. Воја Живановић, начелник окружни г. Марко Новаковић, сви конзули, чиновништво и маса овдашњих грађана. После службе било је дефиловање војске. Код грађанства је то изазвало вели. ко задовољство. Затим је било примање честитања у начелству и официрском Дому. У, вече су домови и радње били осве-

тљени хиљадама свећа. Војна музика, са грађанством, правила је бакљаду кроз варош. ♦ Због телеграфског пренида, ми овде у Битољу нисмо знали за смрт српског великог пријатеља све до 29. у вече. Глас о њевовој смрти запрепастио је све нас, и на лицу сваког Србина могла се прочитати велика туга. Тридесетог јуна у јутру већ су се виделе црне заставе на свима надлештвима, радњамз и многим домовима, Синоћ смо једва дочекали новине да прочитамо извештаје о његовој изненадној смрти. Данас је у овдашњој српсној цриви држан свечан помеи пок. Хартвигу, на коме је певала овд. певачка дружина. При крају помена, наш прота г. Јов. Поповић држао диван говор о животу и раду овог великог српског добротвора и пријатеља. На певање тужне песме „вјечнаја памјат” свештенство са народом клечао је на коленима. На парастосу били су: руски конзул г. Кохмансии, дивизијар, окружни на. челник, официрски кор, чиновништво и маса грађана. Петров дан, после подне у 4 часа, била је у овдашњој гимназији свечано раздавање награда одличним и врло добрим ученицима. Свечаност је почела народном химном иоју је отпевао мешовити гимназијсии хор. Затим просветни инспектор г. Ник. Ракиђ држао врло леп говор ученицима — и ученицама а г. директор прочитао извештај о раду гимназије у овој години. И онда су раздавате награде учени. цима. 4 >ј Свечаности су присуствовали дивизијар, окружни начелник, сви конзули и грађанство свију народности. Успех је сасвим повољан, за ову годину. Л о г о с.

6. Р 10.1. НОРАК ВЕЛИКИХ СИЛА. Данас су велике силе дале своје са. вете у Букурешту, Софији и Цариграду, и то: у Букурешту да се Софија не за. узима; у Софији да Бугарска, собзиром на свој твжак војнички положај, пошаље преговараче за мир са Србијом и Грчком ; и, у Цариграду да се не пређе линија Енос - Мидија, одређема лондонским уговором. И док велике силе чине овај корак, у чији успех и саме не верују, дотле се турске трупе спремају да пођу на ПРАЗНОЈЕДРЕНЕ које бране један пук бугарских ополченика. Вести, које су стигле из Цариграда, потврђују кретање турских трупа. И док се гвоздени обруч око Бугарске са свих страна све више стеже, док срп. ске тРУ п е чине и последње напоре за одсудну последњу битку и притежу бугарске трупе, ноје су сада већ приковане за гранични фронт, дотле бугарски краљ и по трећи пут упућује МОЛБУ КРАЉУ КАРОЛУ тражећи услове за мир. У свом одговору, румунски краљ саветује краљу Ферди. нанду, да што скорије, док још није сувише доциан, ПРЕЦИЗИРА УСЛОВЕ Румунији, Србији и Грчкој, ако жели мир и избегне још веће ударе Бугарској.

Анта Протић, рођен у Смедереву 1787. и ту умро 1854. године као пензионират Књажества Србског совјетнин, полковник и султанског Нишана Ифтихара ордена каваљер године 1853. „латио се старински пера, и како је учио и знао, онако је и написао „Повјесницу од почетка времена Вожда србског Карађорђа Петровиђа”. Он је и сам учествовао у борбама Првог Устанка, уз смедеревсног војводу Вујицу Вулићевића, као момак његов и писар. „Повјесницу" му је издао пок. М. Ђ. Милићевић у Академијину Споменику. Из ње доносимо овде, дотерано мало на данашњи језик, причање његово из опсаде Београда крајем 1806. године. * Кзрађорђе је сву своју пажњу обратио на Београд, и да се спреми да удари на јуриш. И овде скупи се војска и прибере у месецу новембру. И тако Карађорђе сабере војводе

I и с њима се потајно саветује да удари на јуриш на Београд, где и за-' кључи 29. новембра да у јутру 30. новембра, на Св. Андрију Првозваног, ударе, ког су дана Турци имали бајрам свој. Вујицу одреди да удари на Видин Капију (на Дорћолу, испод Позоришта), а Васу Чарапића на Стамбол Капију (пред Н. Позориштем), а сам собом ће на Варош Капију. Вујица дође од Карађорђа и донесе налог да се војска спреми, и да чека другу запоаест. Ондак се у војсци почеле пушке потпрашивати, кремење на пушке завијати; једни су се грлили и љубили, други се праштали, а трећи Богу молили да им буде у помоћи. У том дође шести час из јутра, и налог од Карађорђа да је време да се полази. Вујица крене своју војску (из Палилуле) и онако газећи преко баретина дођемо код Видин-Капије пре других, и јуришимо тако да нисмо Турцима дали ни топа избацити. Но овде наши ударе по пљачки и не ухвативши бусије. Навале ти Турци у освитак и наших најславнијих јунака побију 18 друга. Ту је погинуо Тома Бистодерац, и његов је стриц

за њим страшно плакао. Ми онда ' пођемо покрај шанца (Позоришном улицом, Обилићевим и Косанчићевим Венцем) и ударимо на Варош Капију, и стрпамо се унутра, у варош. До мрака буде варош очишћена од Турака, а они се стрпају у град. По џамијама било је много рањеника, жена и деце. Карађорђе их је таином снабдевао. По трећем дану овога догађаја одреди Карађорђе Милоја Петровића и Вула (Илића) Коларца да пређу у Немачку Аду (велико војно острво, према Доњем Граду), видећи да Турци сваки дан преносе храну у грзд из прека. И тако пређу једно лет стотина душа са једним топом. Овде будем и ја који ово пишем. Време је било божићни пост, а топло и прозрачна месечина. И тако ухватимо се до на врх аде, а оданде на једен до спрема Су-Капије беогрздске (што излази из Доњег Града на ушћу Саве у Дунав). Овде извучемо топ у трску, а једни остану обалом ћутећи колати шанац, и тако осванемо. Турци, не зиајући дас мо ми у ?ди, подранили и пошли у Земун. Овде Ракио, буљубаша из Оструж-

нице, није хтео чекати да изађу Турци из лађе на суво, па онда да их похвата, ко одма удари на њих како приђу крају. Првог убије, а они други спасу се. Ондз са града оспу се пушке и топови, да је повише нас трска падала. Ми овде тола избацћли нисмо, а ни пушке, но смо ћутали под трском, док је турска ватра прошла. По малом времену указа се и дан леп. Нени Коста Цинцарин, бећзр, који је више година ишзо с крџалијама, изиђе на Дунаво и стане ударати у шаркију. А тако и Арнаути из Београда изиђу поред Дунзва, познају Косту, њиховог друга. „Коста!" викну они — „беса бес.” (Вера!). И више нити су они на нас пуцали ни ми на њих. Обрштар земунски дође и триста чуда на нас, пред оноликом немачком господом: да смо ми хајдуци, као и наш предводитељ. Тако се извиче и оде. Кад би по вече, чује се нз нашој страни да виче стражар. Ја, који сам био код топа, очекивао сам да видим ко је. Кад ето нам обрштера из Земуна. За њим је ишао један стражар, али подалеко. Он ми назва: „Добар вече, Србине! Чуваш ли топ?” Па онда пригрли топ и по-

I љуби, говорећи мени: „Чувај, роде слатки! И немој данас моју псовку и вику примити за зло, зашто сам у служби, и морам чинити по дужности, а ви чините како вам ваш господар заповеда.” Он оде. Сутра дан ето ти нам из Земуна терџомана (тумача), агента аустријског и управ у Београд. Јавимо господару Карађорђу да пролази терџоман мало који дан у Београд. Од Карађорђа дође налог да му се три пута викне: „Натраг, комшија!” па ако неће — удри топом! То ми једва дочекзмо. Сутра поране Милоје Петровић и Вуле Илић, који су били у ади с војском, и кажу мени: „Анто, ми ћемо да се уклонимо у рит и да се грејемо. А ти зови Јевту тобџију и кажи му нека напуни топ, па ако пође терџоман и неће да се врати, нека гађа, и нека гледа ако можеда га убије. Но и то му кажи, кад би дошли Немци да протестирају и вичу на нас, да ћеш га, пред њима свезатн за кундак топовски". Но ево бепају наш Јевта, знајући законе војене, не да се ни осолити. Тад му представим господареву намеру, те се наш Јевта ослободи и рече ми: „Може бити да ћу га првим топом и

проминути, али ако онда врдне, знам да ће се курталисати.” Терџоман из Земуна како је пошао, тера све оном страном обале. Иде и барјак разапео на његову лађицу. Викну наш стражар: „Натраг, комшија!" Како је викнуо стражар, ми смо с Јевтом спремили топ. Стражар викну и трећи пут. Он се управио прав у Београд. Но када је хтео салдумисати (окренути у Саву, Београду). Јевта тобџија прида ватру, и у мало га ђуле мимоишло. Терџоман искочи из лађе и узевши шешир, отпраши у Земун. Јевта му прида још један гоп, којисмо гледали како диже прашину до близу Бежаније, а наш терџоман што више придзје зорта за у Земун. По малом времену дође обрштер са свом господом и стану викати на нас, да смо ми рђави људи, да смо хтели царског сина убити. Ја, по налогу, извињавајући се, обедим Јевту, да је он то чинио по својој вољи, а Карађорђе за то не зна. И заповедим другима, те га вежу за иундак топовски. Ту су се они налетали на њега, подносећи му песнице под нос. Но је срећа била те је имало нонтро. манца (карантин, због куге), а онако све би му нос обили.