Пијемонт

Београд, НЕДЕЉА 14 Септембар 1914 год,

БРОЈ 5 ПАРА

Број 228. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3 Ј У Т Р А

Стан редакције и администрације Крал.а Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранхо ^ожозић

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА за Србију и Бугарску код уредништва: год. 16 дин на поштама: Месечно 1 дин. За иностранство код уредништва: На годину 30 франака у злату на пола год. 15 фр. тромесечно 7-50 фр. у злату.

УРЕДНИК Коста М. Луковић

Гласови да је Немачка принуђена да тражи мир брзо су се обистинили. Према извештајима из Петровграда граф Бернсдорф обратио се председнику Вилсону с молбом да посредује за мир. Државни секретар Брајан тражИо је извештаје у Лондону и Бордоу о томе, да ли Енглеска и Француска сматрају да се садашњи моменат може узети као погодан за закључавање мира. Као што се и могло очекивати одговор је био безусловно негативан. Немачка дипломација изабрала је неопходни пут за мирио преговарање. Преговори се могу почети само у том случају, ако обадве германске државе признаду да су побеђене. Немачки и аустриски парламентари треба да се обрате врховним командама савезних армија, да тамо дознају о условима према којима се може говорити о миру. Аустрија је дошла до таквог положаја када јој је свако одупирање апсолутно безциљно и може је довести до потпуног уништења оружане силе. Али Хабсбуршка династија свезала је своју судбу са судбином Хохенцолерна и према томе проћи ће још неко време које ће у Бечу само одложити дан неизбежне њихове пропасти. Немачка још није дошла до таквог очајног положаја; њена армија је разбијена али није уништена. Очевидно је да ће немачка дипломатија чекати ма какав срећни успех своје војске, да би тражила ма колико повољније услове мира. Аустрија ће, при томе, бити сасвим принесена на жртву. Злосрећна двојна монархија већ одавно служи као играчка у рукама берлинског покровитеља. Темељ германске дипломатије основан је на песку. Седам савезничких држава, сједињених лондонском декларацијом, водиће борбу до потпуног слома немачке војне силе. Другчије не може бити. Страшне жртве приносе се у име будућег мира у циљу ослобођења човечанства од невероватне тешкоће, која се намеће услед непрестаног

наоружања. Међутим, мир са Немачком, или, боље рећи, мир са владом цара Виљема сада би био само примирје. Чим би добили згодну прилику Немци би се понова наоружали до зуба да врате ревант. Европа је устала против оружаног мира и очекује мирни развитак са поштовањем права свију народности. Садашњи рат и сувише је тежак цивилизованом човечанству, да би се у будуће могло ризиковати и на други рат. Сада се ратно ваздухопловство налази још у зачетку, а мирно становништво осећа ужас бомбардовања одозго. Страшно је помислити о томе, шта би било кроз пет до десет година, у случају европског рата, када би се по ваздуху носиле целе батерије. Данашњи велики светски рат мора бити први и последњи. Несумњиво да је такво расположење целе британске нације изложено у речима адмирала Бересфорда, који је предложио да се рат продужи све дотле док немачка ратна флота не буде потопљена, војна пристаништа разрушена а Крупови заводи уништени. Да ове речи нису празна прегња сведочи моћна изјава лорда Киченера: да ће Енглези послати на Континент армију од пола милиона. Може бити да је форма, у којој су обучене мисли лорда Бересфорда, скроз сурова и непоколебљива. Али у истини, она одговара стању ствари. Пруски милитаризам у неколико је сломљен — треба га уништити. Сјајна победа савезничких армија на три фронта једновремено могу само појачати тврду решеност савезних држава да што пре униште зло у корену. „Руское Слово“.

Из скорв ирошмти Американци и Виљем Познота депеша цара Виљема иредседнику Внлзону наишла је у америчкој журналистици на веома рђав аријем.

Његове изјаве „да га срце боли кад аогпеда сааљене градове и , сматрају се као кр жодилске сузе. — Та је деаеша, — вели се у једном коментару — врхунац лицемерства. Виљем је сам хшео раш и уаотребио старца Фрању Јосифа као згодан изговор И сад тај исти Вчљем хоће да баци на Белгијанце који бране своју домовину и огњиште од немачког насртаја, сву кривицу за ужасне арестуае, које су извршичи немачки војници. Тај исти Виљем сад клевета Ф аанцуску, да њена војска, тобоже, уаотиебљава куршуме дум дум. Али узалуд. На Виљемовим рукама осшаће за свагда крв невиних жртава. Нерони су човечан ству свагда уливали гнушање. Виљему 1\е се наћи достојно место у тој галерији крвавих чудовиита, које је обузео безумни дух разрушења Прокле ство целога света пада на његову главу.

Једнога дана, има од тога већ више година, када се борило стотине хиљада Јапанаца у Манџурији против стотине хиљада Руса, због неколико стрмих брежуљака, један човек, један официр, примио је један смео план. Отишавши из Кирина са двадесет хиљада козака, он је одлучио да иде да види, на више од четрдесет километара одатле, шта се дешава према Ниу-Чуангу, на обали Жутог Мора и шта се тамо зна о ситуацији у Порт-Артуру. Да би остварио своју намеру, требало је ићи поред јапанске војске, избегавати да буде опажен, или гурати своје патроле и пролазити тамо амо као ветар. Осем тога требало је живети од намирница, које су могле стати у бисагама, и гасити жеђ с водом, која је могла да стане у чутурице. Коњи су сами требали на путу налазити храну и рачунало се на њихову издржљивост да пређу за кратко време ове страшне стрмените крајеве. Када је генерал Рененкампф отишао под таквим условима, његови пријатељи говораху му срдачно и весело „збогом" јер није трпео да га жале; али ни један од њих није веровао да

ће га^опет видети живог. Међутим он се воатио, после осам дана, прошавши са својим одељењем хиљаду опасности и оставши готово недирнут. Он је поднео сва обавештења, која су од њега тражена. Да би их прибавио он је издржао много напада, издржао је артиљериску и пешачку ватру, подносио непогоду, пркосећи жеђи, презирући људи. Ништа га није могло збунити нити задржати. Од овога херојског подвига његово је име постало славно. Он је човек, који је умео да испуни најбоље дужност коњаника, коју он познаје. Он је неупоредими вођа једне страшне хорде* коју је његова храброст уздигла и од које он начинио једну војску. Сада он јури прем. Берлину на челу сто хиљада козака. Може му се веровати да ће да удари јако, каже „Матен“, „да све опустоши код учитеља пустошења и да иде да удари посред срца, врхом свога копља непријатеља Европе, у самој његовој престоници.

заставе. Садања руска народна застава има три боје: белу, плаву и црвену ; царска је застава црн орао на златном пољу. Комбинована застава биће у основи као народна, само што ће се на белој траци до штапа налазити царски црни орао на жутом пољу. Жуто поље заузимаће четвртину беле и плаве боје, а црвена ће бити празна.

— Неупутно понашање немачког посланика у Вашинг тону —

Из Вашингтона јављају да у америчким дипломатским круговима полемички испади тамо-

шњег немачког посланика иза_ зивају веома велико незадовољ ство. У једном интервју даном једном америчком новинару граф Бернсторф је оптужио Сједињене Државе да руше неутралност тиме, што дозвољавају, да са њених територија одлазе наоружани војници, да се упишу у енглеску војску. Он чак тврди, да о томе има позитивних доказа. Влада Сједињених Држава наредила је, да се та ствар испита, те је веома вероватно, да ће Берлину бити учињена преставка, да се ублажи жестина сувише ватреног дипломате. Уосталом граф Бернсторф већ је спустио глас.

— Аскит о кривцу за рат, —

У једном говору, држаном 5. септ. у Единбургу, Аскит је мотивисао објављивање рата од стране Енглеске. Рекао је, да Европа није била далеко од мирног решења, кад је Немачка с предумишљајем објавила рат. Немачка и не покушава да порекне факта, него само растура лажне гласове. Кад доказ за искреност Енглеске Аскит је навео имена Пита и Гледестона, који су бранили права освештена уговорима. Немачка је, вели, рђаво оценила слогу у Британској империји. Немачка „култура“ одсада биће украшена именима Лувена, Малина и Термонда.

— Зближење двора и народа —

Руски цар одобрио је да се употреби нова народна застава, која симболички треба да престави једнодушност цара и народа. Нова застава комбинована је од досадање царске и народне

Никола Брешко-Брешковски, романсијер, врло популаран у русији и ратни дописник знатнијих руских листова, публиковао је у „Аналима политичким и литррарним“, један део свога разговора с Престолонаследником Александром, који је имао у очи рата. Том приликом се Престолонаследник Александар овако изјаснио о односима измећу Аустрије и Србије: — Аустрија је нас обвијала стално мрежом интрига, разапињала је замке, али нас то није ништа спречавало да идемо мирно својим путем... Аустрија је била чврсто убеђена, да ћемо у судару с Турском бити уништени. То је било њено прво разочарење, када се свршило сасвим противно. Тада је она гурнула против нас Бугаре, још више убеђена да ће нас наши стари савезници до ноге потући. Ново разочарење! Затим је припремила напад Арна'ута. Наши „добри пријатељи" надали су се, да ћемо ми, заморени од два узастопна рата, подлећи. Али ми смо их одбили тако брзо, и тако енергично, што Турска никада није успела за време толиких албанских побуна. Још једно разочарење!... Затим, одговарајући на питање да је Аустрија, која има читаву војску шпијуна, могла зна-

ти снагу и особину српске војске а не да се превари, престолонаследник је одговорио овим речима, чија је финоћа психолошког посматрања задивила г. Брешковског: — Она је требала то да зна а она је то и знала. Само мржња је рђав саветник. Она вас заслепљује, натерује вас да својевољно затворите очи пред непријатељевим добрим особинама, а на против вас тера да верујете у његове мане, које и не постоје. То је био случај с Аустријом. Њена мржња према нама је врло велика, толико ју је заслепила, да види код нас ма какву стварну вредност. Затим се нижу погрешке, и поред ;свих тачних обавештења, која она има о нашем стварном положају. Сва стална мржња, Аустрије, наставља престолонаследник, и отимање Јадранске обале, која је крвљу наших војника заузета, нису пореметиле нашу мирноћу. Ма да ми нисмо гајили према суседној монархији нежна осећања, ми смо, ипак, заузети уну грашњим уређењем, да би могли трошити енергију на једну узалудну мржњу према њој. На против, од увек је наша жеља била и остаје да будемо с Аустријом у добрим односима, колико је то могуће.

чно окрену Срему, и мину крај обреновачке цркве, нека призову уза се дух великог коњаника, и нека му потраже и вра-

те срце истргнуто у сремским равнима. Јунаку Не бити лакше починути. Обреновац, 26. авг. 1914.

С Р Е Ћ А

I МНШЛО ГШОВН I Погинуо!... Ишчупан као дуб буром, млади Девајтнс из нашпх поносних гора. Велнки, усправан, као у панциру, с дебелим веђама над искреним очима, н црвеним маљама по лицу, погинуо!... Последњи дах положио је отаџбини кликнувши: „Храбро, јунаци!“ Љубио је војску нзнад свега, и на све гледао преко те љубави. У срцу је носио слику Хајдук Вељкову. Живео је широким војничким грулима. А ђуле му пробн ребра. Парче челика ишчупа му срце!... Наши су прешлн у Сре.м свечано, ноћу. У мртвој тишини дизали су мост. Ново Село је тајанствено јатаковало прелазу. Срчане трупе лежаху ћутке крај пута, чекајући ред. Велики, пнтом месец колао је небесима, дарујући модри талас чаролијским блеском, док се расашена Сава поверљиво омиљала око понтона, шуморећи у

ухо тамним обалама, да ће их походити жељени гости. И још прва зора није ни протегла своје једре, орошене руке а, преко заробљених протнвничких батерија, уђоше наше трупе на јуриш у Купиново. Дивна сремска села дочекаше светло јутрење. Света недеља одари нам оружје. Збуњени противник брањаше, без успеха, своје ровове. Скелама и понт ч«ма поврвеше наши батаљони. Као Да носе литију Богу, уђоше наши радоснн борци у Срем, миросанн заветом од Чарнојезића. Коњица похрли у наручја Фрушкој; Шумадинци кретоше Огапу, а Дунавци Бечмену. Карловчић, Буђановци и Ашања сретоше весело браћу. И дан два по том, па наши пукови надираху Руми и Инђти. На том нуту коњица принесе највећу жртву. Нагињући земунској коси, с које нам противник разораваше престоницу, Гавровићев ескадрон сјаха код Сурчина. Противник снажно нападе. Разви се очајна борба. Наши се редови поколебаше.

•Јунак без такмаца зграби карабин : „-Јунаци, Београд нас заклиње; хоћемо ли да гинемо‘?“ „Хоћемо !“ II убедљива кураж осоколи коњанике. Метални мајор стајаше над свнма као заштитник Би јављено, да стижу појачања, те ватренн ланац гракну радосније. Али слепо зрно понесе сатана руком. II 1"авровић клону на прса верном подофициру... 0 таквима бн некад правили еп. Мундир је многе носио; он је носио мундир. Да беше ловац носио би сокола на рамену; да је био кнез водио би за собом тигра. Као коњаник корачао је гордо, а вешао о бедра скупоцену сабљу, тешку, према десници, а широку као алебарда. Ни с ким се није такмичио. Био је један. Знао је, да је ова земља свакоме добра. Памет му је надахњавала срце. Ко је говорио с њиме: осетио је да је поштован. Са његовог гренадирског лица никад се не откиде подсмех. Сматрао је људе за господу, и скромно се постав-

љао крај њих. Поуздан као горштак, ћутљив као морнар, говорио је да каже истину. И другови вероваху у његово пријатељство. Сада бдије код малене цркве обреновачке, као вечити стражар код некадањих мостова. Као великог Помпејевог легионара понеше га момци на мишнцама. Кроз ноћ је одјекивао тешки бахат ногу; а јуначке руке висиле су Оеспомоћно. Кад га ставигае на коња, верна животиња захрза и закопа ногом. Тихо и сн ридањем ужегошетанку воштаницу... Требаше га сахранити обвијеног заставом. Требаше буктиња и жреца с црнилом преко лица... Почивао је на равници сам, а над њим невесели стражар очекиваше зору од истока...

Сад су мостови на Сави привремено дигнути да се једном поставе на камените те.меље. Тужна срца, наши оставише Срем да још једном упију нокте у гркљан противнику. Наши сада јуначки довршују поновне борбе на Крупњу и Гучеву. А кад се по том изнова и кона-

Љубав према Отаџбини је прва љубав и последња љубав после љубави према Богу, то је ватра која се пали кад засветли дан у којем нага поглед сја као небесни пламен, то је као дан крштења божанског капцима дечијих очију, као шум зоре у ушима тек отвореним, то је ваздух који као цвег испуњује груди, пролећни ваздух испуњен мирисом руменн. Дете расте, осећа земљу под својим корацима како га коси, уљуљкује, како га, добротворка храни и како му, благотворна, о обедима гаси жеђ ликером, слашћу и духовним сјајем. Онда дете постаје младић или девојка, и док расте његово тело пуно дражи, његова душа извија се из круга породице и

тражи сродну душу, тело које обавија, и кад је нашло ту душу и то тело, оно рађа другу децу, цвеће цвећа из којег ће се опет развити млада и мила башта поколења, која остају овде и не одлазе другде. Човек има свој позив а жена свој, н свако од њих иде својим путем. Жева неодмењена чуварица огњишта преко целог дана, чува у ноћи непорочност као свети пламен, — човек је обузет ван куће тешким старањима: радови, реч коју води с поуздањем у оно што она вреди — реч строга и поштена и блага, и опора према лажним беседама, и тек ноћ га враћа у загрљај драгих руку. Обоје, тако мирољубив је њихов земаљски пут, умреће бла-