Пијемонт

Београд, НЕДЕЉА 19 Октобар 1914 год. БРОЈ 5 ПАРА ■ ———штт

Директор: Бранко Божовић

Осниван

Број 263. Година IV.

Уредник : Коста М. Луковић

ћзијати у Пзију!

Не мислећи о својој сутрашњици, поводећи се за саветима својих лажних немачких пријатеља, Турска је прекјуче (Лђчела непријатељства пдетив Русије. Потребно је, пре свега, нагласити, да за ток операција на руско-турском војишту ова пустоловна авантура Енверпаше нема никаква значаја. И на води и на суву, Русија се благовремено осигурала од.овог турског изненађења. Црноморска флота је, од почетка рата, под паром и чека наредбу да улети у Дарданеле. Сувоземна руска војска на гра ници према Турској, и бројем и опремом, толико је снажна, да је кадра свакога тренутка одбити навалу и европске и азијске турске војске. За Русију, дакле, турски напад неће имати никаквих опасних последица. А за Турску? За Турску овај рат значи, у најмању руку, сигуран губитак Дарданела, а врло вероватно, и коначну сеобу Пророкове деце из Европе у Азију. Газећи у рат против Русије, Турска, у ствари, чини услугу Русији. Она помаже остварење давно спреманог руског плана, да руска црноморска флота, која је до данас била затворена у Црном Мору као птица у кавезу, добије, већ једном, свој слободан пролаз кроз Дарданеле. А то значи: на источној капији Средоземног Мора, у Дарданелима, Русија ће постати оно што је Енглеска на западној капији истог мора 7 — у Гибралтару. Ако црноморски руски дредноти, оклопњаче и крстарице буду успели, било уз припомоћ енглеског бродовља било сами, да потуку турске ратне бродове и да се пробију кроз Дарданеле, Европекој Турској је дошао крај.

Кључеви од Дарданела остају за навек у руским рукама а судбина Цариграда постаје апсолутно зависна од наше моћне заштитнице. Као Словени, ми, Срби, имамо разлога више да се радујемо што је Турска напала Русију, него да је остала неутрална. Као што ће у рату између германске и словенсКе расе изаћи као победилац, Русија ћ^, и у рату између православља и мухамеданства, победити. Иу расном, и в у верском рату, руско оружје ће заблистати победничким сјајем. Ослобођавајући се сада непријатеља на северу, ми ћемо, после овог рата, бити ослобођени и вековног непријатеља с блиског Истока — непрћјатеља који је, у пркос цивилизацији, толико векова држао најлепши крај нашег дивног Балканског Полуострва. Дошао је радостан тренутак, да Русија, уз потпору Енглеске и Француске, каже Турцима: Азијати у Азију! Из бојне линије На силу посилни После бншке на Јадру. Бојно поље покрнвено лешевнма на ших и аусшријских војника Један наш војник, који је у оашшој журби изгубио цокуле , зашао ао бојном пољу дасе соршира. Преврће мршве, али никако да нађе аасенш цокуле за своје ноге, а кицош је аа неће да узме шша било. Најзад дођгдо једног аусшријског војника који се одавно охладио. Погледа. Одличне! Одмах клече, одупре руком и скиде му цокуле. Мрмљојући, он рече љушишо: — Кад је човек баксуз, ешо коме ши све не морам биши посилни!..

Дредноти: „Андреја Првозвани“ и „Императорица Марија“. Почели су да се граде 1910. године у Николајеву на Црном Мору. Оклопњаче старијег типа: „Свети Пантелејмон“, саграђена 1904. године; „Три Светитеља", саграђена 1895. године; „Ростислав", саграђена 1899. године; „Георгије Побједоносец“, саграђена 1892. године и оклопњача „Дванаест Апостола“. Поред ових налазе се још три старије оклопњаче : „Тресма“, „Инок“ и „Катарина". Крстарице: „Оџаков“ и „К'агул“. Затим, минске крстарице: „Пожарски" и„Бриђен“. Миноносци: „Буг“ и „Дунав“ и шест топовњача: „Конеф“, „Като“, „Фожел“, „Терек“, „Черноморец“ и „Уралец“. Затим мноштво контраторпиљера и подводних бродова. Око за око — Патриотизам једног француског хИрурга. Кад су Немци заузели Еперне, они су на варош наметнули контри 1 буцију од 175.000 франака. Ту је суму председник општине морао скупити за три часа. После једног суда|ра на Марни, оденесен је у Еперне тешко рањен немачки принц Јоаким, над којим се одмах морала извршити веома тешка операција. Немачки главни штаб брзо је позвао познатог француског хирурга Верона. Али овај је за операцију затрзжио да му се плати 175.000 франажа и да се та сума преда епернеској општини. Благајна је ту суму одмах исплатила, а Верон је успешно извршио операцију.

— Кратки извештаји са свих бојишта. —

Београд, 18 . октобра. На нашем бојишту стање је окоро непромењено. Било је извесних борби на Дрини и у Босни, у којимз смо имали појединачних успеха. Руои су у вишедневном боју јужно од реке Пил 1 Ице лотукли аустро-немачку војску. Ова победа им>а веома велики значај, јер то значи да је пропао покушај Немаца да зауставе руско гоњење. Последица овога може дз буде потпун слом источне немачке армије. Руси стално уводе у борбу свеже трупе. На француском ратишту није било нижаквих промена. Линију Диксмид—Њупор држе савезници На појединим тачкама одбијени су делимични немачки на-

Рат између Русије и Турске отпочео је. За наскао браћу и пријатеље Руса овај је догађај од великог значаја. Међутим мешање Турске у рат и напад на Русију, док се ова бори са Немачком и Аустријом, ипак ни у колико не погоршаваситуацију гаевропском ратишту и ако је донекле отежава. Удаљеност руско-турског бојишта веома је важгн факат. Турска се са Русијом граничи само источ но од Црног Мора, а на југу од Кавказа. Тајфронтједаклетолико удаљен од центра Русије, да би Турцима и у случају најлакше победе требало више од три месеца да сувим продру дотле. А међутим познато је, да су Руси оставили своју јужну границу добро заштићену. Кавказ са својим огранцима скоро је неосвојима позиција. Утврђење Карс моћи ће дуго да задржи противника, пре но што и дође до Кавказа. А ту границу

Еимеске иине — Ми!ни|рање Северног Мора. Енглески адмиралитет наредио је, те је Северно Море, нарочито кра.ј немачке обале, осигурано подводннм минама. Тиме се у неколико омета трговина неутралних земаља, чији се бродови морају јавити Енглезима, да иос спроведу кроз ограду од мина, али је тиме онемогућена шетња немачких подводних лађа. Немачка штампа подигла је велику дреку, називајући тај акт повредом неутралности. Али мине ипак остају на своме месту. Што се тиче слободних ми-на, које су Немци та«о слободно разбацивали по Северном Мору, од њих ће највећу штету имат-и сами Немци. У томе мору струје на морској површини теку на исток, према немачкој обали и у Балтичко Море. Због т-ога ће још дуго после свршетка рата мине бити страх и трепет за трговачке бродове у томе крају; нарочито ће иема-чка трговина имати да претрпи вел'И'ку штету.

чува прекаљена војска, која скоро непрестано издржава час мање час веће борбе са немирним курдским племенима. Могућност да се преко Црног Мора пребаци већа маса војске, не може постојати све дотле, док у Црном Мору има руске флоте. Руска црноморска ескадра, и ако је састављена од лађа старијег типа, ипак ће моћи да се са доста поуздања и успеха сукоби са турском флотом, јер има један потпуно нов дреднот и доста подводних лађа. Сам пак терен на коме ће се десити први сукоби, Јерменија, веома је несигуран за Турке. Јермени већ дуго година трпе насиља дивљих Курда, који са турским одобрењем, с времена на време масакрирају мирно јерменско становништво. Садсу се Јермени побунили против својих угњетача. Покушај Турака да у вилајету Ван разоружају станов-

пади.

№ воои и суву — Какви су изгледи за руско-турски рат на мору и копну? —

— Из комитоког живота. —

У комитској чети мајора Војислава Танкооића, поред мн-огих школованих људи и старих четника, био је и један т е с а ч к и раднмк, који је у књизи крштених, а понекад и у рапортима ноћних стражзра, записан као Петар Мзрјановић. — За читаву деценију свога живота у гори и с четницима, говорио нам је често пута воЈвода ТаЈнкооић, нисам имао сувљег а здравијег и издржљивијег човека од овог Пере. Ђаво му у трбух.он је и плућа и стомак толико калаисао дуваном и ракијом, да бач;или не смеју на њега!.. И, одиста, суви >и жољави чет■ник Пера, у чети звани Пера „шљивовица”, и г/ко је својом спољашношћу потсећао нв испијеног заточеника, био је према ратним напорима отпоран, у прелиркама кочоперан, у борбама

врло орчан, Због његове веселости и високог тенора који се, обично крај ватре и пљосне с ракијом, манифестовао у једној те једној песми: „Славуј пиле” —сви су га четници.волели. Као „испушена муштикла”, како је сам себе називао, он је општу љубав према себи онромно иокоришћавао: да не остане никад без дуеана и шљивовице. + Јесења ноћ нас је затекла у Јаребицама, крај цркве, коју су Аустријанци оскрнавили увођењем коња у олтар и пушицрањем И 1 кона.*) Спавали смо у порти, крај наложених ватри. Тек што се разданило, водници нам саопштише војводину наредбу да се спремимо за покрет пут Лознице. Јутро влажно м студено. Игпичзсти зраци јесењег сунца пробијали су се, лагано и те-

*) о ауотријским зверствима у селу Јаребицама писац ових редака шгсаће доцније опширно.

шко, кроз вођњаке и храстову шуму. Пашући реденике и притежући опанке, четници су разговарали како ће, без велике тешкоће, разбити аустријскУ заштитницу, која се налазила испод Крста, близу селз( Тршића, родног места Вука Караџића. — Има ли, људи, ко год мало ракије да сперем џигерицу? лита Пера „шљивовиц&". — Нема, Перо, нико ни капи! И ја бих мапо „цугавице”! — одговори, у име осталих, стари и са своје честитости по целој Србиј и поанати четник Впадг „воскар". Чистећи иверком окорело блато са обУв*них опанака, Пера, снужден и замишљен, настави: — Е, ово ми се, Влздо, никад није десило! Од кзко сам проодао, чини ми се, није било дзна дасабајле не цимнем бар по два три гутљаја. А јутрос нема баш ни капи!.. — Е нећеш црћи ако не пијеш! Бићеш трезвенији у борби. Знаш

ли, мој брате рођени, да смо ми данас претходница пуку X ? Потребно је, да сви будемо трезвени! — умеша се у равговор свршени бсгослов Босанац Ђура Шарац, познат са своје узречице „мој брате рођени" кад некоме даје савете или стг 1 вља примедбе. — Хвала ти, „брзте рођени", на савету. Али ја теби кажем да куршум неће на шљивовицу. Вчдео сам ј'а то на Крупњу. И ако сзм био у највећем окршају, где славно гтадоше Риста Милићевић и Сава касапин — Бог да их прости! — ј>а оста жив. Веруј ми, господин Ђуро, да бих сигурније псшао У борбу да имам мало шљивке било у чутурици било у стомаку. Све се бојим, право дз ти кажем, нешто ће ми се данас десити! — замишљено причаше Пвра. ♦ НЈа Тршићском Вису, пред подне, сукобили смо се, сасвим изнекада, са јвдним јаким оделењем аустр.ијске заштитниЦе, која

се састој|ала из најмање једног пука и протезала се од Шепачке Аде, где је био мост за прелаз, па до Тршића. И ако су Аустријанци били бројно знатно ј>ачи од нас, борбу смо примили, уверени да ће нам пук X, по обећању његовог команданта, стићи за непун сат у помоћ. Из дубоко ископаног рова, два вода наше чете развили су били брзу паљбу. Аустријски ров, удаљен од нашег једва 100 метара, обасипан је пуна два сата кишом од куршумг. Не могући да потисну наше, Аустрнјанци се послужише лукавством. Одједном, чу се из неколико грла с њихове стране: — Браћо Срби, не пуцајте! Хоћемо да се предамо. И ми смо Срби! НаиЦ се слободно усправкше у рововима, не слутећи шта ће их снаћи. — Живели, браћо Срби! — узвикну одушевљено први Пера