Пијемонт

Београд, ПОНЕДЕЉАК 29. ДецемСар 191.4.ГШ. .1 КРПј Д.ИЈћА -^Број 203. Годит IV.г шшшшшшшшшшшштшшштшаашшшшшшшшшт ——и———■——

(Писмо једног угледног родољуба)

У тренуцима када наши синопи са Вардара гину заједно са својом браћом из Шумадије на обалама Дрине и Саве; у тренуци.ма када се ствара велика југословенска држава, ми смо доживели највеВу срећу која се може доживети: Његово Височанство Пресголонаследник Александар, одајући признаље храбрим синовима прастаре српске државе, изједначио нас је потпуно у свима правима, слободама и дужностима са нашим суграђанима из старих граница. И на нас је, дакле проширен Устав. За нас тај државнп акг нема толиког значаја колпко за нашу небраћу с онс стране Брегалнице. Ми смо и без важења Устава за нове крајеве живели под једним сношљивим режимом, који пам је нружао довољно гарантије и за личну и имовиу безбедност; ми нисмо били само поданици, већ и грађани; ми нисмо имали само дужпости, већ и права; ми се, једном речи, нисмо осећали пн понижени ни увређени. Али нама је сада особито мило, што ће бугарски листови, који шикћу шовинистичким једом па све што је српско, морати сада да положе оружје, јер више у Краљевини Србији нема „разних народности“, „две врсте поданика", „два разна режима“ и т. д. Јединосушна и нераздељива је Србија наша. На силу Бога стваране, бугарским новцем одржаване и распростиране лажп о нехомогеној Србији после освете Косова; бајке о тобожњим насиљима званичне Србнје према „тућим пародностима у Старој Србији и Маћедонији“ — демантоване су с једне стране жарким патриотизмом бораца

Скопље, 25. децембра са Вардара и Брегалнице, а с друге стране проширењем Устава и на нове крајеве. Наши злуради суседи Бугари сад с.у потпуно побећеии. Они увиђају јасно ове три ствари: (1) да је Нова Србија у овом рату показала исто иожртвовање као и њеиа ослободителжа прекумановска Србија; (2) да у прекумановској Србији влада, после слома друге аустријске офанзиве, исти режим као и у Новој Србији; и (3) да између Шумадије и Нове Србије нема, нити и када може бити ма какве разлике. За Бугаре, то значи пораз; За Србе. то је утеха н задовољство!.. Д.

Нз бојне лнннје Апо Ваљево!... У сепу Лчсковићу прччао мч је један ссљак ово: — Д ђоше , арчјашсљу драгч, Швабе ч ођ > код нас и апставише тедевоне у мој\ кућу. Ја , араво ши рећч, сшар човск аа ме и сшрах. Служим их: доносим воду, дрва и тако , знаш. Док чујгм ја ђе оч кроз ону рукуницу (слу ш лицу) ви ,е: „ Апо Ваљ.во , ало ВаљевоУ 1 . Заокуаијо аа све ИЈљево ше Ваљево!. Дрхшим ти ја... знаш, и ао томе већ знам да су Швабе у Ваљеву. Таман гаи ја шо миспим, док нареди Бог, а наши шравнели аосуше око куће: аију, фију. . аију, фију а мој ти Швабо скочи .. Јае и он и они војници други клчснуше ареко о вије љива као зечеви, побегоше. ама знаш како'... — А где аобегоше? уаишах. — У Беч, браше, ја где би дпуго! — одговсри ми сељак врло озбиљно. н.

Начелник шгаба Врховне Команде добио је од Њ. В. Краља овај поздрав о божићњим празницима: Вама, свима официрима, подофицирима, капларима и редовима маше победоносне војске, чесгитам светли празник Христа Спаситеља и све скупа поздрављам лепим српским поздравом „Христоссе роди!“ Са вером у Бога, жељом и тврдим уверењем у коначан успех, благодарим на силном пожртвовању свима и узвикујем: Слава свима сенима, за спас отаџбине, палих витезова! Живела наша јуначка војска! Живели Срби на све четири стране света!“ Нека се овај поздрав Њ. В. Краља прочита свима јединицама поверене ми команде и пропрати узвиком: „Да живи Његово Величанство Краљ Петар I. Да живи Њ. Кра.љевско Виеочанство 11рестолопаследник Александар! Да живи Краљевски Дом!“

— Макс Нордау и Липкнехт о рату ■ ** ’

У ,.Тану“ је објављено једно игворено писмо Макс Нордау, у коме он изражава своју љубав према Француској. Он свечано изјављује, дасу Франдузи против сво.је воље увучени у рат и готов је да посведочи, да августа месеца, док јг* он био у Француској, ниједпом аустриском поданику није дириута ни длака на глави. Бечка штампа негодује и тражи да се Нордау избрише из сппска германских писаца. Липкнехт, који је одбио да гласа за војне кредите, овако оојагањава зашто је гласао протнв кредита: — Ниједан од иарода, који

ратују, није хтео рат. Рат није отпочет да се побољта стање иемачког или ког другог народа. 1’ат је пзазва.ча удружена акција немачке и аустриске војне партије. које су се надале, да ће у припомоћ своје дипломапдје изненадитн противнике.

— Нрзтки извештаји са свих бојишта. —

Београд, 27. децембра. На нашим фронтовима нема промена. Непријател> је почео да се утврђује код Панчева. У Пољској су отпочеле важније борбе у пределу Боржинов. Код Млаве су Руси имали омање успехе. — У Буковини Руси су узели места Гоураба, Хоумора и Букрехоц. Ове се тачке сматрају као кључеви за Ердељ. На западном фромту Фран-

, |.. . , т 1 # .1 ј 1' * | » | Ј Ј Г цузи продужавају. своју офаџзиву. Јуче су борбс биле у Аргони и у шуми Грири, - \ На Кавказу Турци су пот-г пуно тучени. Званичии руски извештаји показују, да су два турска корпуса потпуно уништена. Рум у Мађарској — Карантеристично писање мађарских листова Мађарски листови јављају да су 1*уси поново прешли Карпате и освојили Екерљезе. У листовима се не крије критичност положаја и опомиње се становништво да буде мирно. Овај је у тад последица руских победа на Карпатима. Према великом обиму операција, које су руске трупе извршиле на Карпатима, може се веровати, да је сад у питању факгичко освојење Мађарске. Карл IV и лврош рат — Осннвач научног социјализма пророчки је предсказао садашњи рат —

Пфе 44 годиие, поводом а-| нексије Елзаса и .Тотрингије од стране Немаца, Карл Маркс је ус гао прогив тог немачког насид.а и указао па кобне последице његове. У „Делу“ за 1895. годину изагало је мишљење Марксово о тој анекоији. Пзмеђу осталога ту се вели: „Војна камарила, професо ри, грађани и кафапска иолитика кажу, да је анексија Елзаса и Лотриигије једино средство да се Немачка за вечига времена сачува од рага са Француском. Међутим, анексија је напротив иајсигурније средство да се тај рат претвори у европску институцију. То је у истини

иајсигурније средсгво да се у подмлађеној Иемачкој овековечи милитаризам или воГ нички деспотизам, као једна неодољивосг ради одржања западне Пољске, Елзаса и Логрингије. То је најсигурЦИ 1 И начин да се мир који греба да пастане претвори у просто примирје, док се Француска толико не опорави, да изг.убљено земљиште потражи. То је пајсигурнији начин на који Не Немачка и Француска, узајамним разједањем саме себе упропастити. Шерети и будале, који су пронагали ову гарантију за вечни мир, греба бар из Пруске историје и из Наиолеонова лањскога лека у Тилзит-

Џш (Иачновог Каиш — Мајор Велимир Чекеревац Када се српска застава развила, а двоглави орао раширио своја велика крила, покупио своје соколове и унутио се југу својој браћи да их покуни све у једно гнездо, тада је и он полетео као соко на челу своје чете. Као К(1манднр чете оДликовао се! у свима борбамаод Кумаиова, Бакарног Гумна, па све до Битоља. Успео је да први са својо.м четом уђе у Бито.љ. Кроз кншу граната, шрапнела н пушчаних зрва, он је на челу своје чете покушао јуриш са речима: „Ко хоће самном, напред!“ У томе смеломе плану успео је: на челу своје чете он је ушао првн у Битољ. Бастава његовог пука прва се заледршала у поиосноме

Витољу. Због његове невбичне храбрости био је иосле битке произведен у чин мајора п одликовап златном медаљом за храброст. После битке на Битол.у, његов .је пук гребао да иде у помоћ Црногорцима иа Скадар. И тамо се он јуначки иоказао: нарочито је био ревностап и неустрашим при спасавању својих војника са лађе, кад их је турска оклопњача „Хамидија" напала. Кво једне пвсме — најбољег доказа колико су војници волели свога командира Чекеревца: Кад се овај ужас сврши, „Хамидија“ морем оде, А капетан Чекеревац Одмах ступи ближе воде До рамена воду гази Тамо, амо <звуда лети, Раљенике с' броаа пита„Могу л' ране преболети?" Он бејаше целог рата Ратни вођа прве чете,

0( војника сваког тражи Ко р">ђено своје де.т?. Ова искрена и простодушпо написана песма завргпава се речима: У част нашег ратног друшгва, О Васкрсу наше.м свецу Ово дело посвећујем Свом мајору Чекеревцу. Пз саме се песме види колико су војници волели свога сгарешину. Био је омиљеп и код војника и код другова; нарочито су га старешине волеле због његове храбрости н неуморности на послу. Ои је из тридесет прве класе нитомаца Војне Академије, коју је свршио са одличним успехом. Међу црвима је био свакад: и кад се борио и кад је полагао испите. У рату с Бугарпма, иа Гетким Буквама, борећи се три дана без хлеба и воде, рап.ен јо био тешко у десну руку. Рат с Аустријом затекао га је као команданта подо-

официрске шкоде у Скопл.у. Храбри мајор ни.је могао, а да | се не врати својим милим и ј храбрим војиицима. ј Био .је одређеп у једном од | наших одличпнх пукова, као комаздант грећег баталшна. И овде његов батал.он није остао иеопажен. Шестог августа нрви ,је са својим батаљоном изашао до пирамиде, на врх Цера. Чичио је својом руком бацио нет бомби на иепријател.а. За ово његово јунаштво Г.ојвода Степановић му је чести гао лично, пред целом војском и предлол;ио га за потпуковпика и Карађорђеву Звезду с мачевима. Такође ђенерал Гашић му је својом физиткартом заблагодарио и честитао. Петог окгобра, нрц јуришу на Мачков Камеп, борио се раме уз раме са Крал.евићем Борђем и бпо је рањен у руку и ногу. Војници су га превили исцепаиом кошу-

љом. На молбу војника да га пренесу на превијапиште, од,говорио им је: — Шта, зар да вас осгавим да вас живе похватају?! Хоћу јуначки да иогиаем с вами заједно. Иапред, јупаци! Сутра дан непријатељ је поново покушао да продре, али је неустрашиви батаљон мајора Чекеревца одбио све нападе непријате.љеве. Око осам сати један непријател.ски метак је просвирао кроз главу храброга и паметнога мајора. Војници С .У М У одмах притрчали. На његовом лицу лебдео је последњи самртнички осмех. У самртном ропцу болно је изговорио: „Посите ме кући!“ 1 ако је завршио свој чеетити живот х|>абри и заслужни мајор Везшмир Чекеревац. Слава му! ж. м.