Плава госпођа

ПЛАВА. ГОСПОЂА 99

Зар не што је сувише воли7 Како се детињасто заваравала. ;

Поред мужа је живела у хладној учтивости и чекала час кад ће се ослободити његовога присуства и његовога ћутљивога бола. Он каода се кајао за оне грубе речи и она је хтела да му их опрости тек онога тренутка кад пође. Међутим ред у њиховој кући ишао је старим током и она је по навици била домаћица, одлазила у кујну, плаћала намирнице из фијоке на мужевљевом столу и као и досад за столом сипала прво њему, па онда себи.

Понекад би се он заборавио и осмехнуо, јер је све изгледало као и раније, Затим он је молио да не прави скандал и да се не унесрећава. Она га је у души презирала како може тако нешто тражити кад зна да га она не воли и да воли другога., Е А тај други2 Он јој је саветовао да остане, да прими опроштај и да се не излаже непријатностима које она у својој наивности и неискуству не може ни замислити,

То је било последње писмо њој. Убрзо затим писао је Олги: »Моли госпођу да ме заборави. Ја одлазим из Париза на неко време. Жао ми је што је она све то тако тратично схватила, али ја се нисам ничим обавезао. Време све лечи, оно ће и њој помоћи да постане равнодушна према мени«. Олга је пригушено јаукнула кад је прочитала писмо. Али је одмах дошла Зори и одлучно јој казала: »Ја сам изгубила брата; спремите се да га и ви изгубите«. И дала јој писмо. Зора је побледела и казала: »Ох, зашто није умро!« И онда је отерала Олгу, убеђујући је да мора бити сама. »Хоћу да јаучем за њим, па ме је срамота од тебе«.

Млада жена је јецала и гурала своју пријатељицу на врата, молећи је да сутра дође; а млада девојка бледа и престрављена без иједне сузе гледала ју је очајно, покоравала јсј се и са неком молбом што у срце продире љубила јој руке.

7“