Плава госпођа

114 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Слушај, Олга, ниши му да дође; хоћу да дође. — Добро, сутра ћу му писати.

=— Хоће ли да дође2 Кад ће да дође2 Кажи.

— Ја ћу му тако писати да ће одмах чим добије писмо доћи.

Сад је и Олга у то тврдо веровала.

— А кад, кад ће доћиг — наваљивала је Зора.

— Не знам, кроз који дан.

— То је дуго. Кажи сутра, сутра нека дође.

— Добро, сутра, само се умири.

Умири се, а она је умирала од немира, Гледала је како се лудило развија и расте и хтела је да виче, да јауче, да зове у помоћ, а није смела и није знала зашто није смела, чега се бојала.

— Је ли, Одга, а кад је то »сутра«2 Сутра ће он доћи — говорила је у екстази. — Кад је сутра7 Кажи!

— (0), Боже, па док спавамо, одмах је сутра. Зоро, молим те пусти ме да зовем господина.

— А заштог

— Па теби је зло.

— Није, није, сасвим ми је добро. Само треба што пре да дође сутра. Кад спавамо. Хајде да спавамо. Дај ми прашак. |

Олга скочи. Мучила се да се обуче; није могла да закопча хаљину, прсти је нису слушали.

— Куда ћеш, Олта2

— Да зовем господина. Мени је зло.

= Шта ти је2

Она не одговори. Навуче само капут и излете у салу која је била осветљена, удари се у велико покретно огледало и врисну уплашивши се од саме себе. Из кабинета изиђе господин, Он није ни летао. Радио је, а можда и чекао тако нешто. Али кад виде (Олгу, он се уплаши.

— Шта је, вама је злог

— Ах, не мени, него Зора... она умире, или хоће да полуди, · |

(Он се осмехну благо: