Плава госпођа

10 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

други диве. Он је и сад сликар, мислим са нарочитим даром. Али душа му се променила. Изгледа ми да он више никога не воли и трпи само оне који му не сметају. Почео је да ме слика. Првог дана било је тако лепо да сам осећала срећу због њега и задовољство због себе. Слика је била много идеалисана, а опет је много личила на мене, као да је извадио нешто најлеште од мене и додао му нешто најлепше од себе — мислила сам његову -љубав према мени. Сутрадан је покварио све то, наљутио се и оставио. »Има у теби неки ђаво који се не да насликати — или анђео« — додао је затим иронично.

Али да видите његове слике предела! Тако лепих и нежних слика ја нисам видела и мислим да нису обичне ни тамо где има много лепога и где ја на жалост нисам још била. Професори у Паризу су му казали да има један оригиналан таленат и да га чека лепа уметничка будућност. Мени се чини као да ти предели мисле и тужно се осмехују. Изгледају као гледани кроз светлост опала или кроз пролетње зорине магле.

Каже да га другови тамо зову »плави сликар«, не што је он плав, већ што неки плав ваздух веје кроз његове слике у којима има нешто од сна младости и од идеалности душе.

Само кад-ми је показивао те слике био је исти као и пре и мислим да му је било мило што сам их осетила онако како их је и он осетио. Он ми увек говори да разумем сликарство док међутим ја ништа незнам, само волим лепо, волим га до бола.

Ах, како бих ја волела, драга моја госпођо, да сам крај вас; знам да бисте ме умели утешити и убедити да је то пролазно нерасположење. Он кашље. Зовем га, молим га да се одмори крај мора, а он каже: »[о не би било рђаво: купати се, лежати на сунцу, нерадити ништа, гледати у море и у небо. Ишао бих с тобом, ти просто имаш талента да никоме не сметаш, само да није тамо та твоја госпођа. Дама! Хвала лепо да будем кава-