Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 29

— Ви сте луда глава — казала је она мало зловољно. И замислила се.

Прекоревала је себе да је неозбиљна, да је свему сама крива, јер се понаша таке да му даје све већу слободу. И питала се зашто. Зато што има у њему нешто необично. А то је његов таленат. Још од ране младости осећала је неко готово идолопоклоничко поштовање према људима од талента, према великим људима, како их је она звала. Она је знала да они имају и мана, али је њима мање опраштала. Они су бесмртни, они су друкчији него ми; не могу они бити ситничари и обазирати се на наш ситничарски морал. ЕЊој се чинило да су њихове погрешке нешто неважно, површно, само спољашње, а да је садржина, њихова душа чиста као злато које се не може окаљати.

Осећала је да је нешто одбија од њега, и да је нешто привлачи томе човеку, готово дечаку, кога би она исмејала да није уметник. Њен муж, честит, свестрано образован, племенит и фини, њој је изгледао обичан човек, јер није умео да слика, да свира и да пише романе.

Ћутала је поред њега замишљена, А он је стојао и загледао се у два једрила тамна, висока. и узана која су далеко на пучини дрхтала као две ципресе. И чинило јој се да он више не мисли на њу и да је не осећа поред себе и није знала да ли је то боли или јој је мило. Она се варала, Он се погледом могао одвојити од ње, али је њено присуство осећао сад већ и тамо далеко где су оне две једрилице које је желео да наслика при месечини,

Неколико дана он је био братски нежан уметнички одушевљен. Затим се одједном променио. Постао је опет лажно љубазан, подругљив, понекад чак неучтив, управо он је бивао или сувише учтив као сасвим туђ човек, или мало неучтив, као искрен човек кога се ништа сем истине не тиче, Међутим баш онда су Зора и Олга осећале нелагодност и бол, јер су знале да тада није природан,