Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 43

бескрајности и изгледало је да је и сунце хтело да се скруни у прашину и море да се испари у прашину. Ено тамо на хоризонту то ћутљиво трошење прпроде као да је отпочело и плава магла мешала се са златном маглом.

Сликарева сестра утонула је у немо посматрање. У њеним очима била је екстаза и страсно дивљење, а на уснама питање и бол.

— Ви сувише волите море, мала; ја сам љубоморна — прекиде најзад плава жена то ћутање које није знало за време.

Црне очи се лагано окретоше плавима и поврх туге која је владала у њима засија се зрак осмеха и она као у сну рече:

— Љубоморна 2 Не знам шта значи та реч,. Ето, седим ту и гледам; уживам, а патим. Шта је то што ми растеже и цепа душу, зашто патим кад је ово и за мене срећа досад незнана 7

— Ви патите што сувише волите, што сувише осећате. Све што је сувише јако — боли.,.

Један ведар искрен глас прекиде је:

— То је врло тачно, тоспођо.

Сликар је стојао иза њених леђа. Она се опет запшта: зашто мени годи свака похвала овога ћудљивог младићаг Али пре него што одговори на то питање, дође јој друга ужурбана, радосна од своје великодушности, мисао: данас је добар, одмах ћу му се понудити да ме слика и тако ћу све ћудљивости победити.

А он је међутим говорио Олги:

— То што те распиње, сестро моја, то је твоје незнање, слабост, сићушност пред овим што је велико и силно. И уметници осете тај бол пред величином природе, али се они ослобођавају тога бола сликајући и опевајући. У теби има нешто узбуђено што ти не умеш да изразиш, и због тога патиш. И ти као да имаш сликарске крви од некога нашега претка »из даљине о којој ништа не знамо«. Прави сликар и песник не би осетили дубоку тугу и немоћ пред овом сликом. Они би знали