Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА п)

где је земља цветала и где је изгледало да влада срећа.

Кад би сунце зашло, они би журно излазили из свога легла које је имало тако примамљиву околину, узимали први чамац и дужином залива журили кући. Маестрал им је лепршао косе, миловао образе и скидао руменило ватрених пољубаца, да после опет стави своје руменило свежине и невиности; И он им је био савезник, маестрал, и док би стигли до куће, он би узимао на себе све поремећаје њиховог израза и косе, И они би, умирени и весели што лаж изгледа тако вероватна и њихова тајна тако сакривена, долазили до куће, звали Олгу и возали се још по мору. Олга би опазила како је срдачно зову и обрадовала се у дубини своје затворене тужне душе, а они су је више још волели што су се осећали криви пред њом. Сви троје су били људи који не сматрају да треба да говоре ако им се ћути. Дубоко је било то ћутање на ширини дубокога мора.

Млада жена, више одважна, или мање стидљива пред девојком која није била њена сестра, држала би руку младога уметника у својој. А млада девојка тужна још више што не разуме зашто је тужна кад разуме и не замера, осећала је неко велико олакшање, неку утеху и неке нове полете, наде у томе кретању посред бескрајног и вечног покретног плавила и чинило јој се да што даље у пучину залази, све је ближе постигнућу непостижнога, све је ближе остварењу идеала...

Сваки је имао своју љубав. Она је волела море.

Зора се осећала кривом пред Олгом што није потпуно искрена. Сликар се упорно опирао да јој се каже све. Говорио је да је она сувише млада, да не би разумела, да је у њој поред све интелигенције наследство ћифтинског паланачког морала и да су напослетку њих двоје овако потпуно срећни и да се он боји да се однекуд та срећа која не може