Плава госпођа

90 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

ње2 Нека зебња од живота, од онога што има да дође улазила је у њену душу.

еђутим она је била јуначна и бранила се. Шта је учинила7 Узела је своје човечанско право на живот, на срећу. Љубав се сама наметнула, срећа је дошла незвана. Шта је она кривај И шта је крив тај драги сликар кога све више жели да види што јој све мање себе у писмима шаље7 Ако су они криви, онда је крив и њен муж што није умео учинити да њега заволи. Зашто је поред њега толико година остала равнодушна и зашто је сад одједном у њеном срцу закликтала љубав као млади орао кад први пут ка небу полети 2

Шта да чини2 Она није одређено знала, само је знала да овако не може остати, и знала је да више не може живети досадашњим празним животом, Није знала колико ће он бити пун бола. Мужа не воли, — дакле, отићи ће од мужа. Њега воли, значи треба да оде негде близу њега, То је сасвим природно. Али... Она је била поносита, а њен заљубљени сликар јој то никада није предложио. Напротив, сада кад му се жалила како јој је тешко и писала му да ће отићи од мужа, он ју је саветовао да то не чини, преклињао је — ради њенога добра да од једне лепе срећне љубави не прави тратедију. Говорио јој је о другоме лету ио поновном виђењу тамо у »нашој кући«, понављао јој је да је овако лепше и уверавао је мало журно да је много воли. Воли је, а не зове је. Она мужа није волела, а он ју је непрестано звао. Та мисао како ће раскрстити с мужем није била тако лака као што јој се у почетку чинило, то је осећала све јаче што је неминовност састанка била ближа,

Најзад се одлучи и посла депешу: здрава сам, доћи ћу кроз десет дана. И лакну јој. Отићи, објаснити се, узети своје ствари и растати се. Како је све то лако помислити и рећи, а како је мучно извршити — то је тек много доцније појмила.

И као упркос, што су последице њене љубави изгледале опасније, што је њихово приближење