Плава госпођа

92 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

понекад отворила фијоку, нагла се и жудно удисала мирис дувана који јој је готово доносио његову живу слику. Имала је осим слика једну његову свилену марамицу која је такође мирисала на дуван и коју је она увече кад легне метала на своје усне и страсно љубила, јер је он њоме брисао своје усне и своје чело. Она му је то узела из џепа онога дана кад је полазио. Са новим маштама и много пута понављаним успоменама она је заспала.

Одједном разбуди је неки тресак, Први осећај био је страх од неке непознате несреће која се догодила њему, њеној љубави. Други, мало свеснији, била је мисао: земљотрес! Она отвори очи па оне јој засенише, (Сва је соба била у светлости, Пожар! — помисли она и осети као неко олакшање, Али тада чу како по мору пуцају топови, како треште наизменце громови, виде како се укрштају муње и како побеснели таласи ударају у камење и пропињу се као разјарени бели дивовски лавови, Бура! — рече она гласно и душа јој се смири. Кроз отворен прозор јурили су млазеви водеу собу. Она прегази воду босим ногама и седе на прозор.

Муње су се укрштале у плавим, црвеним ни зеленкастим ватрама, а разбеснела пучина је имала нечега страхотно аветињскога. ој су падале на ум чудне мисли да је море живо биће и да је полудело. Чинило јој се да се запалило небо и море и да ће свет сад изгорети. Светлост муња трајала је по неколико минута и тада би се одједном спустила тробна тама и душа би, слушајући са страхом ломљаву таласа, грмљавину и за њом тресак грома, помишљала да се свет сурвава у неку бездан,

Млада жена се стресе и осети да је мокра као окупана, Још једном се стресе, затвори прозор, упали електрику, обуче суво одело и леже. Добро се уви покривачем, али је још дуго пвоко-