Племенити минерали и драго камење

20 САВА УРОШЕВИЋ

зиција пљосни) и претрпети тоталну рефлексију; исти појав извршиће се код тачке с и тачке 4, док најзад зрак код тачке е не изађе из масе ·-камена у средину — ваздух — одакле је и дошао. На тај начин, зрак ће се неко време. забавити у камену. Безброј оваквих зракова изукрштаће се у маси камена, услед чега ће се'ова видети испуњена светлошћу. Утисак је, као да светлост из самог камена потиче и зрачи. Све ово чини, да драги камен добија ·врло много у сјајности, знатно више но кад би ова произлазила само од одбијања светлости са његове спољашње површине.

Расипање светлости. — Пролазећи кроз призму

безбојног стакла или минерала, сунчева светлост показује на белом застору један дугачак, разнобојан лик, који називамо епектром светлости. На јед" номе крају тога спектра види се светлост црвене боје, а на другоме љубичасте. Између једне и друге, почевши од црвене, ређају сеу спектру: неранџаста, жута, зелена, плава и индигоплава светлост. Такав појав назива се расипањем (дисперсијом) беле светлости. Ако бисмо сваку од горњих седам разнобојних светлости пропустили поново кроз призму, она ће остати при својој боји, што значи да се не може више расипати у неке друге боје. Обрнуто пак, кад се свих седам светлости спектра скупе једним сочивом у једну тачку (жижу сочива), даће поново белу светлост. На овај начин, експериментом се доказује, да је бела светлост сложена светлост, и то од седам простих светлости разне боје.

Расипање беле светлости и стварање спектра долази отуда, што оних седам простих светлости, које састављају белу светлост, имају разне индексе преламања. Највећи је индекс преламања љубичастих, а најмањи је црвених зракова. Између ове две вредности ређају се, растућим редом, индекси преламања осталих простих. светлости идући од црвене ка љубичастој. Што је већи индекс преламања једне минералне масе, „све је већа њена расипна моћ,