Поглед на међународно приватно право

98 ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИЗАТНОГ ПРАВА

њује недовољност закона; наука ово обележава и добија тако решавајући удео у прогресивном развићу права. Ако писци ово не чине, они то спремају.

36. Ма каква моћ да се призна науци, она, се не може сматрати као извор позитивног међународног права. И када би правници били органи народне свести, увек ће бити врло тешко, да не рекнемо немогуће, да судија оснива своја решења на супротним системима. Ако он потражи савета у Француских писаца, зацашће у неизвесност и неће моћи да распозна разлику стварних, личних и мешовитих статуса. Ако се обрати енглеско-америчким правнацима, он ће увек применити земаљски закон, а одрећи ће сваку силу страном закону чим би овај могао донети штете интересима његова народа. Талијански писци, на против, рећи ће му да он треба увек да има у виду лични закон, сем ако је заинтересован јавни ред или благи обичаји. Ако се, у намери да избегне ова разнолика мишљења, он обрати немачкој науци, наћи ће по готову исто толико система колико и писаца. То је нека чудна општа свест !

Ако се судија, који има да реши међународне опорове, не може ослонити на законе, обичаје и науку, ништа му друго не остаје до уговори. Уговори имају исту силу као и закони; њихов је карактер јаван, и следствено они дају извесност правилима, која утврђују. Како народи не признају никакву власт над собом, они могу