Поглед у живот

192 ПОГЛЕД У живот

— Човече, прозбори Смрт, јуче си ме позвао да ти помогнем да понесеш бреме. Дошла сам данас да ти учиним по вољи. Понећу ти у једном тренутку овај тешки нарамак на врх брега до пред твоју колибу, али под једним условом: да прекратим твој век за онолико колико би ти требало времена да са овим бременом стигнеш својој мети.

Човек се замисли. Убрзо са осмехом одговори:

— Да ли се са мном шалишг Како не бих прихватио твоју понуду! Муке напора и рада нису живот, а ти ћеш ми прекратити оно што није вредно да се проживи. Пристајем дакле.

Смрт махну својим малим српом као да жање класје, и у истом тренутку створише се на врху брега пред колибом од прућа, Човек, Смрт и бреме.

— Хвала ти! рече срећни Човек.

— Кад год зажелиш, одврати Смрт, да ти прекратим муке и патње напора и борбе, па да ти од живота остане само оно што људи називају срећом и задовољством, ти ме позови, а ја ћу се одазвати и доћи с овим српом који креше напор и патње уместо са косом којом косим живот.

Сутрадан се дрвосеча дао на посао. Имао је да обори велики храст. Ударао је секиром у дебло тврдо као камен. Једва да је био засекао кору и одбио нешто тресака а већ га је зној облио.

— Биће ту цео дан посла, размишљаше дрвосеча бришући зној. Намучићу се, изнурићу се. Једва чекам да прође овај дуги дан. — Пљунувши у шаке дохвати секиру. И таман да замахне, сети се шта му је Смрт обећала. — Па боље је да овај дан прође у једном тренутку него да се отегне у мукама, помисли дрвосеча.

И позва Смрт.

Суво лишће зашушта и и са српом у руци стаде пред Човека:

— Ево ме, рече. Зашто си ме позваог

— Би ли могла да обориш: овај храст

— Могу, и то у једном тренутку. А колико би теби требало за тај посаог

— Не знам да ли бих до ноћи стигао. Тврд је, велик је.

— Добро, рече Смрт, али зар ти није жао да за толико прекратим твој векг