Подгорац

КУД '"КРУШИК-ПЛАСТИКА"

26. новембар 1998.

| РУМА: Изложба радова насталих у ликовној колонији у Осечини

ПОДГОРИНА У СРЕМУ

ПЛАСМАН ЗА РЕПУБЛИЧКУ СМОТРУ !

по | На смотри фолклора Мачванског округа, које је одржано |

31. октобра у Богатићу и која је

завршну републичку смотру у Пластика из Осечине оставио је

Србије КУД из Осечине је заједно

предложен за учешће на манифестацији у Крагујевцу. Иначе, раније договорена турнеја по Немачкој и Аустрији, !

која је требало да се реализуј

одложена је за 22. јануар идуће године (први концерт у Бечу). и (

била изборна за одлазак на ! Крагујевац, одличан утисак на чланове |

са "Абрашевићем“ из Шапца

Љубитељи ликовне уметности из Срема, захваљујући Културном центру у Руми и ЈКП "Осечина", у прилици су да пуну недељу дана

ф уживају у сликама и скулптурама насталим на Ликовној колонији КУД Крушик- у "Подгорина 97" и "Подгорина 98".

Изложбу, која је постављена у репрезентативној галерији Културног

· ; - # центра Рума, пред више стотина присутних, свечано је отворио 20. стручног жирија. Према извештају добијеном из Савеза аматера | новембра лознички песник Милан Ивановић, уз музичку пратњу

Нинковић, Беба

8 Драгослава Шошкића и Милана Симића из Осечине. ђ Представљени су радови следећих сликара:

Љиљана Војводић, Живко Ћук, Бранислав Теодоровић (Рума); Зоран Сувајџић, Марија

Драгољуб Чавић,

Кузмановић (Београд), Саша

е током новембра месеца, | Филиповић (Ириг); Драган Каловић (Платичево); Драган Јагодић

Инђија); Петар Латас (Путинци); Нада Миловановић, Гордана Гладовић, Драгица Карајовић, Сања Милановић, Милица Живановић, Дарко

До овог одлагања је дошло због тога што аустријска и немачка | Петковић (Осечина) и Олга Ивановић (Лозница). Од скулптора заступ-

амбасада једно време нису радиле, па је дошло

добијања виза.

ара 52: 5 5 Јесен је "деведесет осме. · Падају лепљиве кише са стакла намрштеног неба, из | амбиса моје ћутљиве душе, а ускоро ће труњави снегови, · пијане славе, тиха музика у ноћи белог сатена, само без и мене, непрежаљена

> Корачам беспиљно у сумрак тротоаром Браће Недић.

омно ослушкујем апокалинпосмртних ; над Вуковаром + деведесет прве. Потмула рика хаубица, праштање рафала у

2 Ссванућа видим њену успла-

хирену силусту где трчи ка рањенику палом на средини главне улице, а потом, резак ненадно насталој

Док и ове ноћи зурим у Сазамагљену чашу црног вина, увек седећи сам са собом у десном углу препуног бифеа "Звонце", моју Андријану (поново убија снајпер, и душу ми сурвава у празно. Тргнем (се. Прегласна музика бесмис7; изоловани слух само на трен. Дамице у

лено дотакне мој

полусну, дрчне, голишаве, беспрекорно лоше копије оних Зкојих се сећам с почетка

: осамдесетих, бирале су крем друштво у сијасету обичних,

колико ·3за три чашице И лане течности "вермута",

Ху ПРВО ВРТ ВВЕР ОРИ РО НОВО ОНЕ

(СР) !

Живан Ј.

са лимуном и коцкицом леда, уобичајено завршавајући на пречац, сванућем напуштајући бифе _ нервозне, – испијене, погетих глава нестајући низ магловите улице осечинске. Хаотична с музика, неартикулисана вриска пијаних, не пробија баријеру коју је успоставила · моја – заумна страна. Само још једна чаша црног вина! Иако у бифеу "Звонце", ипак сам изван бифеа.... и јурим, урлам као повређена звер, да дочекам на

руке Њено миришљаво и усмрћено тело. Било је љуспасто, мра-

зовито свануће, сећаш се тога, моја _ покојна – Андријана! Бледа, тиха, још увек отворених, _ модрих _ очију анђеоских, осмехнула си се, последњи пут врховима прстију нежно дотакла моје потамнело лице добровољца, а ја сам јечао, плакао беспомоћан са тобом на средини пакла. Знам, још увек лежем и будим се са осећањем на задњи твој шапат: "Збогом... Чувај се". Твоју меку, расуту косу увек осећам као да те још држим у наручју мртву, штитећи те од несносне грмљавине усташких мина које су засипале центар аветињског града. Ево! Веруј ми, уснули анђелчићу на крилима Марије, Мајке Сина Божијег, не знам ко те отргао од мене! Колико је било сати тог проклетог сванућа у Вуковару! Знам само, девице преблага, друго моја у крви

ЗА АНДРИЈАНУ

О (без таштих погрешења и страха од смрти)

до кашњења око 8 њени су: Радивоје Блечић (Инђија); Миленко Вујошевић (Подгорица) и

Живко Ћук (Рума). Укупно је изложено 36 уља на платну и пет скулп-

тура у дрвету.

Изложба ће бити отворена до 28. новембра.

| | |

Грујичић,

рата, на злохудог "брата" Хрвата, да је ударио неки чудан снег, а ја сам изгубљено посматрао како те односе наши саборци у непознатом правцу. А тај снег, био је крупан, црвен, и мирисао је на прну ружу. Из сваке пахуље, чинило ми се, јуришале су дивље хорде, аветни војници у страхотним _— одеждама. У свакој пахуљи буктале су ватре, чудесне ломаче од градова и села сачињене. Непрестана стутњава звона оглашавала се као са краја овог зезнутог и лицемерног света, подсећајући на библијеку слику пропасти Содоме и Гоморе. У понекој пахуљи засија твој чедни лик као дијамант изгубљен у непрозирној тами. Испружим дрхтаву руку да га дотакнем, пригрлим, сачувам од земног распадања, али ништа. Нестане, расплине се у небројено сићушних ликова који нису више ти, моја неопевана песмо, а то боли и

ових јесењених ноћи лета Господњег деведесет осмог, далеког нама и кобном

сванућу деведесет прве.

Ово је седма чеша вина, а још увек сам са собом у сијасету _ препуног – бифса "Звонце", црног вина, одлепршали анђеле мој! Знаш, нисам ти никада опростио што си ме оставила самог; без меког, певушавог гласа, благог осмеха, без прича о данима мимозе у Херцег Новом, а још нешто преблага! Никада нисам поверовао да је импера-

(о. и)

тор Нерон спалио вечни граду Рим, ни да је предивни филозоф Сенека својом вољом испио смртни отров "кукоте", а поштено речено, не верујем ни у смрт твоју, мада сам свих ових лета Господњих некако сам, па све помишљам да си се у љутњи негде примирила и себично трошиш дане и ноћи

ти се маглама самоубилачких пон адања. Треба да се сећаш, п и ако си заиста Горе, да ј неко упуцао оног педера о мајора. Црквењак је казивао,; дувајући дим јефтине цигарете из закрчених плућа, да се“ мајор обесио о невидљиви“ конопац личних погрешења Бивши поштар, коме је жена Хрватица избила десно око усијаним парошцима сребрне: виљушке, о томе је ћутао, смешкао се, још увек видећи мајора како бежи назад, и себе како пуда у мајорову издају, а не у мајора. Знаш, преблага, у рату си ми5 ти била једина грижа савести Нисам смео дозволити да тебе нема, мене да има, мада ни на шта нисам могао утицати. Ко зна, непрежаљена моја сестрице, можда ће и ове зимед падати онај чудан снег, саџ пахуљама ликом на тебе црвеним, крупним, са мирисом црне руже.

И нек знаш. честњејта

Андријана, дањивам ти ни ноћивам у језику своме; без таштих погрешења, страха од смрти, сужањ сам у тамном

вилајету осечинском.

Пт ас ар 5