Подгорац
~
8. март 2004.
Рам за портрет старог ратника
Познато је да су наши преци у прошлости често мењали своја презимена. Обично су се узимали презиме по имену оца, деде или било ког другог познатог члана породице. Међутим, нисмо знали да постоје и особе које свуда имају једно презиме а само у војној евиденцији носе друго.
Такав случај недавно смо открили у Драгодолу. Готово сви мештани овог села свог угледног мештанина знају као Живорада Плавшића а он се у војним евиденцијама води као Живорад Миловановић. Под тим именом добио је и наше највеће ратно одликовање у ратовима од 1912. до 1918. године - орден Карађорђеве звезде са мачевима. Ни његови најближи сродници нису знали да нам објасне како је и зашто до тога дошло. Тим поводом његов синовац Властимир Плавшић наглашава да зна да се и њихов предак Драгомир Плавшић, познати трговац у Нишу, "водио" као Миловановић. Према писању познатог антропогеографа Љубомира Павловића из Драгодола крајем Х!Х и почетком ХХ века у Београду је живео и радио један познати сликар са презименом Миловановић.
Иначе, "Живорад Плавшић Миловановић, рођен је 18. децембра 1892. године у Драгодолу, тада срез азбуковачки, округ подрињски а сада општина Осечина у Колубарском округу. Отац му Станко и мајка Милојка, зв. Мила (од Крсмановића из Драгодола) били су напредни пољопривредни произвођачи. Поред њега имали су синове Будимира и Сретена, који нису били стасали за ослободилачке ратове од 1912. до 1918. године, и кћи Јелисавету удату за Јанка Плавшића, земљорадника из истог села.. Јунак ове приче завршио је само четири разреда основне школе у Пецкој и остао у селу да се бави традиционалним сеоским пословима. Природно бистар и радознао није се тиме задовољавао па је читао све што би му дошло до руку, и тако се самообразовао. Захваљујући томе рано се почео истицати својим знањем и понашањем у овој патријархалној среДини. Кад је избио Први светски рат постао је редов Ш! чете |! батаљона М пешадијског пука Дринске дивизије | позива. Од самог почетка показао се Као изузетно храбар, спретан и сналажљив борац, па се повремено истицао у борбама и другим акцијама. Нарочито је био запажен у борбама против Бугара на Рововској Коси и Кајмакчалану. Нештедећи себе често
Из протлоата
је долазио у тешке ситуације па је два пута теже рањен. Први пут у леву руку 1914. године а две године касније и у десну ногу.
Носилац је више ратних одликовања и других признања. На жалост многа од њих више нису сачувана а нису ни по-писана. Међутим, зна се да је поред осталих имао: златну медаљу за храброст, сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Наше највише ратно одличје у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године зарадио на тај начин што је упао у групу збуњених Бугара и
#Е
командовао: "чета за мном!": Верујући да заиста иза њега наступа ова војна формација Бугари су се још више збунили и уплашили, па су на његов захтев да се предају одложили своје оружје. Захваљујући томе успео је сам да зароби и разоружа 16 бугарских војника и заплени већу количину њиховог оружја и муниције.
Пре одлска у "војну" Живорад Плавшић - Миловановић био је ожењен Лепосавом Суботић, домаћицом из Драгодола. Имали су кћи Радмилу која је веома млада умрла. Како му је за време Првог светског рата умрла и супруга, други пут се оженио Персидом из Врагочанице код Ваљева, из познате породице Јанковића. Пошто нису имали своје деце усвојили су његову сестричину Миленију Плавшић, рођену 11. фебруара 1944. године у Драгодолу, оца Јанка и мајке Јелисавете, која се 9. маја 1965. године удала за Богољуба Суботића, рођеног 16 маја 1943. године у Драгодолу, од оца Макевије и мајке Јелисавете. Она је годинама радила у ваљевској "Србијанки" а он у "Крушику". Имају сопствену кућу у
ПОВА | | УБ У да | = _ пи = =
СТодгорац, 5
| ЦД, Ка
Ваљеву а познати су као веома хумани људи који прихватају и подижу децу берз родитеља.
Живорад је стално живео заједничком домаћинству са браћом и другим члановима њихових породица. Удруженим снагама обрађивали су око 15 хектара своје земље, превасходно бавећи се сточарством и воћарством. Поред рада у пољопривреди он је радио и као писар и деловођа бивше Општине драгодолске. Касније је бивао благајник Земљорадничке задруге у овом селу. Важио је за доброг финансијскорачуноводственог стручњака па су му се многи обраћали за помоћ. Кад је 30. августа 1952. године поднео захтев за одлазак у пензију имао је 28 година и 9 месеци радног стажа.
У међуратном периоду није испољавао неку запаженију политичку активност, нити имао неки хоби. Мада је био стари и искусан ратник за време Другог светског рата није припадао било каквим војним и политичким формацијама. По ослобођењу имао је лојално држање према новим властима настојећи да своје радне и грађанске дужности обави на време и квалитетно.
Умро је 16. септембра 1953. године у Драгодолу, где је и сахрањен без војних и државних почасти. На кући у Драгодолу, у којој је живео и радио, постављена је спомен плоча која подсећа на њега.
Милорад РАДОЈЧИЋ
• СП вара, •