Подунавка Београд

1 8 4 4»

ЗАЛШБЛЂНБШ РАНКО.

Ноћћ в бБ1ла, и ведрога неба Слине звћзде просипаш свктдостБ, Тавне сћнке спадаго са плота И низћ дворацЋ залгоблћногЋ Ранка. Бледолпка ст. разпрштенБ1 власн У дугачкои халБини дћвоика Учини се Раику да се шета И зподђ липа свое миле баште. МирЂ е био, н тншина мртва Владала е већт. по цћломЋ граду, Нит' е лахор -б са дуван -ћмт. лишће Мирисавв1 занБиннво липа; Паст. е кадкадт. ко мћсецу бледомт. Свого лготостк нзтушиво дана, Лане, па се покунгое, урла; Етирг. ладно, умилнто душе, А поноћна сребрни се лоза, По гдикол мили свћтла буба. Ранко своме ватреиоме уму Повћрова, да на лви бБ1ва; Устремн се, да загрлн лћпу, Шнрн РЈ'ке, именомт, е зове: „Стани Милка! едино ми благо1" Склопн руке, измакиу се сћџка, Па се Ранко тужанБ натрагт. праћа, Погледт, баца на све неба стране; И на прозорт., гдн му спава мапка. „Ха! чекан ме, преварнт' ме нећеш в," Сант. задувант. вели, ндућ' кђ пратп; „Наст. ће маика садт, с'еди»ит' навћкБ." Истомт, груне рукама о браву, Ал ни Милке, нит' отворит' браве; Дугш ходннкб савБ заечн луиомт,, Иат. сна сладкогт. препаде се маика, Поусташе сва кућевна чсллдб, У сусћда породи се брука,

И већт, зоромт, на разкршћу свакомт. Гласт. стоглавнБШ ноћну лажв тедали: Сви у граду већт, за цћло држе, Да се ноћу ово двое лгобе. На жао се лепои Милки дало, Да е драгш по свћту ерамоти, Нежели га погледат' ни мртвогт,, А камо ли за живота више. Потомб Ранко сваке благе ноћи Излазећи проклиннше лгобавБ : „Проклета си о! лгобави силна, НебБмо тн међу смртннмт, гласа, Ј би мене и разстави ст, Милкомт.! О преснлна Богинбо Венеро! Да самБ манго спрама тебе искру .V прсима овим' грћо бћднимт., НебБ1 данаст. липпо се Милке. Свакш страда, когодт, тако лгоби, врт, се лажи подкрадаго свагда Ил' лгобовцн о предмету мнломт,, Ил' о нћним' свонствама и вћри, Кад' се годе прекосмртно лгобе." Два у туги оит, пробави лћта, Све у туги, ал' се ибоизи нада, Да ће с' на нћг' смнловатн бћдногт, , Но кадБ трећегБ течан еунца зађе, Сва иадежде већт, му паде рана, Милка пође за другога, првог', Кои се нбоизн за то лви време, Па осгавли немнлнце Ранка, Непусти му ни прословнт' тумптмт.Затимт, ние гошт, нн луна дворогт, Знакт, на небу показала зрачнБш, Ал' се Ранку Венера ублажи, Све на молбу Грацпг умБТЛнБг, Коима с дотле нашо жертве. Оне нћму нову даше лћпу, Много лћпшу н болго одт, нрве, Онт. у нбоизи сву да гледи радое-РБ..