Подунавка Београд

184

одговорђ на бзмкати, или еЗБ1Ковати , у Примор'н) Србскоме, и у Црнои Горв! значи што и устовати, т. е. говоритн. Науку ону кон правила езмка ила говорљ показуе назива духЂ народнБ1и наиправ1б, и наисвоиск1е, па и наипр1е бзмконаука, но будући да е то као слошена р1ечЂ предуга, то 10И духЂ народнћга говора иабацуе оно изђ ср1бде на, те остае езмкоука. Но духт> народн1зга говора правећи све краће и глађе р1ечи, да су и коренитје, за то укида и оно у, али га претвара или у пригласно, као Грцв1 ау на ав или у самогласно-сложено, као одђ дћвовати дћвоика, мЕсто дћвовка, и тако излази езмковка или езмкоика, т. е. Грамматика, илити доакошна Писменица, по кривоперомЂ преводу сђ Грчкога писме, или слово. Шта дакле паметнога и одобривога има тко в1шти у езмку Србскоме прогивЂ исте р1ечи рећи, кон е изђ природе свое природнммЂ редомђ и правиломЂ постала, ако не мб 1 сли да е онђ савЂ Србсти духЂ и езмкЂ прождро и освоио. Што пакЂ воли сваши народЂ свои езмкЂ, и свога езмка по едину речцу, него туђу, и то е у природи срца и духа чоеч1ега; а што неима свак1и народЂ и езмкЂ сваку р1ечЂ, што има другш, валвда изђ тога неслћдуе, да е неможе и несм!е имати, а 10 шђ манћ то , да се неможе и несм1е на ономе еЗБ1ку дал1 : . и пространн1е ммслити, па и за те ммсли свои езмкЂ доизрађивати, коликогодђ му природа нћгова допушта и одобрава. Управо паметноме и озбилн Србину оволико е доста, или нека намЂ онђ што предложи болћ и Србск1е, пр1имићемо драговолљнб мм добру обште Србскоме радм, па и зач>аалити му; а празнм укорм, и неумћстне руге ништа незначе, докле годв болћ што непредлоаги се на мћсто руженнога, него се 10ште ругЂ и подсмЉхђ у свол нћдра повраћа, одкуда се породш. Ако ли су се умложила нћгова стуживанн, и ако е млозина устала на нћга, т. е. на нћговог' србства езмкЂ, како што Г. 81с у своши првоК рЈечи и врсти наводи, у том' заисто му н!е крива езмковка, и тиме манћ, што е ова доцше постала и одђ нћговм наимлађш стуживанн —. ЧленЂ Дружтва Србске Словесности. СимеонЂ Милут. Сараи.мн.

II С К Р И Ц Е. XVIII. Пћсме су међу трудима живота као цвћће међу драчама, као вода жива, кол извира

Учредникт. М и л о Издано и печатано у Правнтедсх

изђ срца землћ међу стћнама > <>лимђ, као гласЂ небеснми, кои долази незна се одкуда , те свуда разноси мирисЂ склада. Одакле су дошлв народне попћвке и кадЂ су се родиле , знатће само онаи, кои знаде годину и часЂ , у коме е ситно сћме превелинога раста пало на средЂ планине, и кадЂ су први нћгови листићи озеленили каменћ. Али ово е баремЂ истинито, да се нису подђ клобуцима народне наше п(сме зачеле, нити изђ господски уста наипре изашле. ДухЂ склада негледа на халвину, него дише, гдћ му е драго; и срце, вое трепће у голимђ прсима, срце е лгодско. Шв храброств златна стварв, нити лгобав& сребрна. Пћсме су повћстг. наша, у нвима трап;имо добро и зло наше. Други народи читаго 1и, преводе и диве се нБима; а мм се нви сраиимо, и шштђ изсмћнвамо нашимЂ просвкћенммЂ варварствомЂ. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, пр^е него га вћтарЂ времена непогуби. ХлћбЂ изђ землћ, л ћпоту изђ народа, народЂ камЂ е отацЂ, а земла маика наша.

НАПОЛЕОНОВЂ МУЗЕУМЂ. Господинђ Штаибури показуе у Лондону НаполеоновЂ музеумЂ, кои е онђ сђ неутрудимммђ издржаванћмЂ и сђ великимЂ трошкомЂ за последнви 20 година скуп10. Онђ е куповао свако Наполеоново портре , кое бм онђ пронаћи могао, као и портрета св1го сроднм , министра и генерала царски, сваку кнвигу , кон се на Наполеона и нћгово правлеше односила, свакш новацЂ и медалго, што су нћму за чест1» правлћна бв1ла. Осимђ тога садржава музеумЂ едно интерессантно собраше артјн , међу коима су оригинална доказателства изђ Наполеоновоп> правлен1н, писма и друга сгшсан!« одђ нћга; кђ томе остатакЂ царенЂ, на примћрЂ стакло, изђ кога е вино о Фруштуку на данЂ после битке кодђ Ватерлоа п «о, мотику, кошмђ е онђ у нћговои башти на острову св. блене копао, бурмутици, едно перо, коимђ е онђ писао. — Друго готово већма интерессантно собран1в о предметима, кол на Наполеона опоминго, показуе една госпол ТизанЂ такођерЂ у Лондону, н. пр. едну кошулго, едну убрисаћу мараиу и еданЂ парЂ чакшира царевм ; плаветно лпунџвЈ кое е у Маренгу ноС10 , и кое е 20 година доцН16 на острову св. блене на нћговомЂ погребу простирано бмло; драгоцћно порцуланско посуђе, кое е НаполеонЂ вароши Паризу поклонјо, кое га е бмло 80.000 талира коштовало. На танвирима види се ЦарЂ у крунисанл оделу , а у наоколо нћговм 13 Генерала, величествено живописанм. Ово посуђеисадЂ шштђ вреди 25.000 талира. Госпол ТизанЂима 10 штђ прекрасну колевку, у котН е кралв одђ Рима ( сб ^ нђ НаполеоновЂ) почивао. Д. АврамовићЂ.

Ј1 Поповии. енои КнБигопечатићи у Београду. V