Подунавка Београд

164

Само е слртг, нКговои дћнтелности краи положнла. Онаи дант>, кадЂ ће умрети, проговори: „Ово ми е првши данЂ мога живота,, у комћ еамћ л мое послове пренебрегао." Д. Мв р а м о в и ћ ђ.

ОБЗНРБ НА ПРОШЛОСТБ. 19. Сспт. 1711. год. погледн 1.мт> деспоту србскомЋ ђорђу Бранковићу угаси се свећа жввота земнога. •—- После пропасти србскога царства на Косову , Срб10МЂ су подђ царевпма турскима управлп.ш десиоти. Ови су сђ почетка има.ш при.шчну владу , и барЂ су редЂ придр?кавали, и тако изгледЂ нћкји државице СрбЈи давали. Но кадЂ 1459. год. Турци подђ Маоиетои ђ ударе опетЂ иа Срб1н> (и 200,000 душа у робство одведу) ; и оно мало 1 ошђ реда нестане. О Србш и деспотовини ние се садЂ ни ммслити могло. Свакји е старешина гледао само како ће гладв свого одђ зулума и беснила сачувати; тако многе премноге породице (и сами Деспоти), немогући подиосити насил1а прелазише у туђе землћ , и туђимЂ царевима сваконке услуге чинише , да небм само у сужаиБСтву јкивотђ оплакивати , или подђ нтаганомЂ душу изпустити морали. НародЂ србскш, макарЂ што е садЂ тако разсутЂ бмо, и подђ различне господаре подпао, опетЂ е очи свое и ммсли на десиоте (ма гди они бмли) упирао , и око нви се скуплао. А деспотн ови само су голу титулу деспотску носили, низемлћ ни народа подђ собомЂ немагоћи, осимђ оне службе и чина, што бм добмвали одђ царева и господара, коима бм подћ заштиту прибегли. Тако е и споменутми деспотђ бмо наипре у служби кодђ ерделвскога кнеза ЛИаила АпаФЈл, а после кодђ влашкога воиводе Ш е р б а н а. Кздђ се е године 1663. као посланикЂ ерделвскш кодђ Порте бавјо, чуе за нћга патр1лрхЂ србскш МаксимЂ I., да е одђ старе лозе деспота Бранковића, прогласи га деспотомЂ ербскимЂ , и у бдренима благосло†му по обнчаго даде. То исто учини и патр^архЂ Арсенје ЧарноевићЂ у Буддму; а 1688 и ћесарЂ нћмачкји ЛеополдЂ I. за деспота га призна, и 1 ошђ пре (1683) барономЂ , а доцнје

Учредникт. М к л о Издано н иечатано у Правитедств

! (1688) и гроФОМЂ учини. Разговарао се често | БраиковићЂ идоговарао сђ нћмачкимЂ дворомЂ, како бм Срб!го избавили и присвоили. | Онђ е надЂ тимђ врло ревностно радЈо, и о томе се и сђ патршрхомЂ ЧарноеввћемЂ договарао. (Конацт» гл^дун.)

С И Т Н И Ц Е. Сђ великимЂ талентомЂ бмва, као и са знаемЂ одђ артје ; колико годђ ввппе лети , толико се више дЈ.ца купе, да га доле довуку. У соби , гди СаФирЂ спава , на еднои таблици напнеаное: „Свакоако есамо онаи човекЂ срећант., кои спава; онђ рче, небои се полицје, и сана безЂ цензуре."

ЗАГОНЕТКА. Н самв така, што народе дћлимЂ, Ал' и така, што у слоги држимЂ. •—• 36 огђ мене су праотци страдали, А збогЂ мене и славу добмли. Философи на ме многи вичу, Но ка' крее текЂ у вћтарЂ кричу. У раи бож1и ти се непримаго, А кодђ лгодш слабо почитуго. ИмамЂ равно четири писмена, Кђ томђ два слога а женскогЂ имена. НародЂ зиачимЂ безЂ првогЂ писмена, ХрпстЈанекогЂ рода и племеиа. •—• КадЂ овћ !ма писмо добро додашЂ, Сђ места зградз' оправлати морашЂ; А кадЂ тима сбришешЂ писмо краино, Па прочиташЂ исту речЂ обратно, Онда евакомЂ одђ потребе л самБ, Да погађа и да дозна шта самв, Па по мени да с' у свачемЂ влада, Ако радЂ е да никадЂ нестрада. Г. 3. У чланку „Дуси живота" погркино стои: „удалћна одђ творца чннила му се срећа немогућна," него овако: „удалћномЂ нћму одђ творца чинила се срећа немогућна."

1» Поповићт, в о и Квнигопечатнћи у Београду