Подунавка Београд

184

јкивт. одђ Грка : еднако као и ова два склонћн-в е на гнћвт.; а.ш гнКв-б нј.говт . ненаводи га па краиности уа;асне, на кое наводи Турчина и Грка . овога особито. Нћгови су обичаи тихи, но готово сасма потурчени; и наивнше сћ тога онђ се болК него икакка друга ран са Турчиномт. слаже. У обште нелшби искрено Квропеица , али признае у свему и почиговати уме нЈ.гову превосходиостБ ; а особито пази красоту н1 .говм начина и обичан: миого више него Турчинђ лгоби дружевнми животђ, и кђ наивећимт. дружтвама мун.кимг. пушта и своео жену , да слободно приступи. Али оваи полђ , колико е лћпг. и плодовитђ , толико често е несрећанЂ кодђ арменскога народа ; често су кодђ нћга супружества немиромЂ огорчена. А како то у народу особито тихе и побожне ћуди? Изђ ћуди неизтиче зло, него изђ онога лднога обичан, по кому родителви сами уговараш по св010и волби и како суде, да ће корисше за кућу бнти , бракЂ свое дћце; кол безЂ да су се међусобно увћрила о лгобави, безЂ да су се и видила , приходе послушна и предана кђ олтару. и ту свезу скопчаваго, кого редко кадЂсрце да одобри : али при свимђ разпрама , при свои мрзости, кол од-а -тудЂ произиђе, брачно разрћшенћ сасма 6 редко, ерЂ га обште мнћн1е укорава, ма за кои му драго узрокЂ оно бмло учинћно. Но и оваи обичаи на радостБ свакога човеколгобца почео се већЂу нћкимЂ обителБИма забацивати, и ше су»пгћ, да ће се забацити н сасвимЂ, кадЂ разумностБ отворк очи народу. (КонацЂ слћдуе.)

ПОЛЕЗАНЂ ПРИМЂРБ. Неутрудимми у текућемЂ столћтјго рускога царства државникЂ, гроФЂ Шперанск1и, кадЂ после ч< Ј творогодишнћгЂ у Сибиру заточенјн авнимЂ указомЂ за савршепо невина проглашенЂ, и у коло државоправлћшл повраћенЂ буде; да бм оно богинБи злобе пожертвовано време на нбиви озштегЂ дћланн у нћколико надокнад105 рћши се и у приватномЂ свомђ обмталишту више часова на даиЂ опетЂ званичнммЂ дћлима посветити. Но како се свуда и свагда находило малоразумнм и неумћгоћи скупе часове тако

знаменитм државника достоино цћнити, то Шперранскш, кога насртачи неоставлнху ни часЂ по спокоина , посредствомЂ новина умоли мћстнмб публикумЂ , да га у свако друго, изузимашћи праздничне дане , време одђ посћћиванн пош теди, кромћ едногЂ сата посведневно. Но онђ а »III в 11 ••агЂ сваг \а на ногу у соби, одђ свакогЂ сћдалишта чистои, поредЂ стола« на комђ само мастило, перо и кои табакЂ чисте арт1е лежаше, стоећи, посћтителће дочекивао, саслушавао и испраћао. Н.

С М Ђ С И Ц Е. бдно вече, кадЂ намЂ е варошБ освћтлћна бмла, нћк1и е текЂ онда видјо, да намЂедобра калдрма. У нћкои крчми гости зваше служителн именомЂ ,,НавукодоносорЂ." бданЂ странацЂ, кои е то чуо , запмта крчмара, да л' е служителм заиста тако име? „Боже сачуваи!" одговори крчмарЂ, „нћму е право име НавЂ, а господари га само збогЂ бржегљ изговора зову ,,НавукодоносорЂ." Берну оно готро, кадЂ ће умрети, нћговЂ докторЂ каже: „ВмданасЂ сђ већомЂ тегобомг. кашлћте. " Болсстникђ му слабммЂ гласомЂ одговори: „То м» е за чудо ; а цћлу самЂ се ноћБ у кашлго упражннвао." ,,Ал' е сладко срнеће месо," проговори еданЂ у дружтву. „А кадЂ си тм ео срнећа меса?" запмта га нћко изђ дружтва „Е л нисамБ ео; него мои братЂ каже, кадЂ в јоштђ као воиникђ на стражи бмо, пакЂ е крозЂ прозорЂ гледао, гди господа вду!" Нћк1И докдорЂ, кои в и списагелБ, тужјо се, да су га често , и то жестоко критизирали, Но онђ се опетЂ тммђ тћши, да ће на задушнице , као што е обичаи, по гроблго свеће горети, и тако онетЂ нћгова дћла, као полезна, овћтлити се. Лгоди, кои су већЂ у година, обмчествун) говорити: Н самЂ већЂ маторљ, да се поправимђ . А младићи говоре: Л самЂ 10штт» младЂ да се поправимЂ. СадЂепмтанћ, кадЂ, и ко е године треба се поправити ? Д. АврамовићЂ.

Издано и печатаво

УчреднивЂ Милошт. Поповићљ. у П р а в и т в л ственои КнБигопечатн«.и у ВвоградЈГ.