Подунавка Београд

112

дити. — Презиримо такопе лгоде, и поклонимо наше повћренћ онниа искренммЂ познанцЕлма и прјнтелвима . кои наст. на наше погрћшке внимателне чине и тимђ свое прјлтелћство вештествено доказун). Но на а;алост& има много лгод1и, кои истину немогу трпити , и зато неће ласкатели нигда са свћта нестати. 6. ЛврамовићЂ.

М И Н В А Н А.*) ЈКалостна и са пламтећимљ лицемтћ сишавши са вшсоке стћне Морвенске, гледа.ча е Минвана на пространство мора. Она опази долазакЂ младн наши воиника, окићени блисташћимљ се оружЈемЋ: „гди си ти Рино, гди си ти" —• повиче. Тужни и смућени погледи ваши казивали су ши: да сада не живи Рино , да е сенка нћногђ лгобезника узнела се на облаке , и да смо чу.ш слабми гласт. нћговЂ зуећи са зеФиромЂ по шумици зеленБ! холмова. Шта! Сшнђ ФингаловЂ пао на боиноме полго Уллина! како е морала 6б1ти снажна рука нћга оборивша!! И н , л остала сама. Не, нећу н живити сама. О ветре! развеввагоћи мого црну косу, и нећу дуго саединавати уздисае мое са лгобки .мђ ИЈуборомЂ твоимђ . Дужна самв лећи у гробЂ поредЂ могђ прелгобезногЂ- Рина. Дражаиш1и лгобовниче! л сада не видииђ тебе долазећа са боишта обкружена прелестима младости твое. — Сенка мрачна обкружава лгобовника Минванина и немо безгласхе обштава у тесномв жилишту Рина. Гди су твои верни пси? гди е твоа стрела? твои непобћдими штитђ? твои мачЂ ватри небеснои подо 6 нб 1 и ? твое коплћ свакадЂ оруменћно непрЈнтелБскомЂ крвлго? Лои! Л видимђ твое оружје у кораблго твоме. Н видимђ нКга болдисана крвлго , нису га положили покраи тебе у мрачномЂ пребБ1валишту твоме. О прелгобезнБш Рино! Када гласЂ Ауроре дође и каже ти: устани младвш воиниче, ловци су сада у полго , еленЂ е близу твое ку*) Оваи епизодЂ сочин&нђ в О сс 1 иноиђ , у трећемЂ стол^тш живившимђ п06томђ (ВарДОМЂ) ИиД1ИНСК1ИМЂ. — у овои п-ћсми пћва О сс 1 ннђ , како е Минванз оплакивала свогђ лгобовннка Рина, свта цара Фингала, кон е у вднон биткннаполго Уллнне, храбро борећн се, погинуо.I" 1

ће. —• Удали се прекрасна Аурора, удалн се г Ри но спава , онђ нечуе више твога гласа , елени скачу по нћговомЂ гробу и онђ ш не осећа. СмртБ е успавала младога Рина ; — но и полагано идемЂ. Л ћу ћутећи, о драг1и гоначе! прикрасти се кђ постелви, на коти се тн покоишђ . Минвана лећи ће безгласна, лећи ће поредЂ возлгоблћногЂ Рина. — Младе другарице мое тражитће ме, но оне ме никада више неће наћи. Оне при согласномЂ певанго поћи ће по трагу моме; но смртна тишина у место мене казатће шмђ , да н нечуемЂ више песме нБине и да самБ на свагда заспала поредЂ драгоцћногЂ Рина. I о в а н ђ ђ. 6 в т и м ј е в и ћ ђ.

ИСТННИТЕ АНЕКДОТЕ. 1. Кодђ еднога великога Господина састану се петљ лћкара, одђ кои двоица су лћкарске науке изучили и имали докторске дипломе, двоица су нешто мало одђ лћкарје чули , а еданЂ башЂ ништа , но случаино е лћкаромЂ постао. бдан -путЂ у разговору сђ тимђ Господиномђ рекне оваи последнв^и предЂ коллегама своима: „Господине ! Овде смо петЂ доктора, изузми двоицу, а насЂ трое сатри у прахЂ и слепи човека, па ће ти изићи еданЂ докторЂ — беЗЂ главе." 2. У еднои илици састану се два доктора,старвш и младБШ. СтарБ1и запБ1та младога: „Ову воду а нити шемЂ , нити се у нбои купамЂ, па ми опетЂ помаже: како е то?" Младвш докторЂ слегне раменБ1, на кое старБШ прослови: „На извору, од -куда оваи врућЂ потокђ тече , и имамЂ воденицу. Зими, кадЂ се све воденице замрзну, мон ради, па наравно помаже ми." Л. М. Н.

СРБСКА НАРОДНА ЗАГОИЕТКА. (Одђ Тодора Влаића.) У еднои соби, обичнои одђ четири углл, 6 б 10 е по еданЂ мачакЂ у свакомЂ углго обешенЂ, и предЂ свакимЂ тимђ мачкомЂ бвгла су 10 Штђ по три висећа мачка; пв1танћ е: колико е 6 бгло свега мачкова обешен&х и висећи?

Издано и печатано

Учредникљ Мнлошђ ПоповићБ. у Пр авителственои Кнбиг опечатпБИ

у Београду.