Подунавка Београд

184

„ПомагатћудугаомЂ и срцемт. светомв ° ул у, и сакриватћу д ћ л а н ћ г о в а одЂженеидћце, отцаимагере, сестре и брата, одђ вћтра иватре иодђ свега, што с у нце освђтлава и киша орошава, и одђ свега,што се међу неб о м г> и з е м л б о м г> н а о д и." Судећи по цћли, увиђаио, да е таинмисудЂ бмо благодћтеино заведенћ : и наивећји злочииац -б 1ме се см 1>о надати, да ће нћгова зла дћла остати без»> наказама; ербо му ништа ме помогио , ако бш се на обичноме суду посредствомЂ новаца или иажнога свидћтеивства оправдао: ако 6 г»ј нћгова кривица бшла извКстна , то н1е могао иикако избћгнути одђ грозне руке св«тога суда. И оваи бм с.удђ особито у тадашнћму вћку, кадЂ е сила често превазилазила правосуде , имао благодћтелно дћистје, (сви и сами окорели злочинци морали еу дрктати предЂ нвимђ), кадЂ бш сви членови нћгови бмли честни и праведни лгоди; но негда су многи изђ нби на зло употреблнвали свого властв и мћсто пјто бм бранили невиностЈЕ. предЂ насил1емЂ, често су е губили изђ вида ради користолгоб!н. 6 в т и м 1 е АврамовићЂ.

м м с л и. По в.-личши иашегЂ самолгобГа мм осећамо свого срећу и.ш несрећу. Већа частг. жена употреблнва умЂ свои више на безпослице, него на важна дћла. Гдие се тко родт, можемо познати по срцу, мћшлћнго и езмку. Да бм се учин !0 величимЂ човекомЂ , треба умети поиоћи се свима даровима среће. РевнћивостБ свагда се рађа сђ лгобави, но непрекраћуе се свагда нвомђ. Насил'1е одђ други учинћно намЂ , често монЈемо лакше сносити, него оно . «ое сами себи нричмнимо, Мало има зкена , копма се недосади, бмти вћрномЂ. Већа е частв вћрим и;ена сакривено богатство, коее само зато изванЂ опасности, што га други нетрааге.

Усилнванћ угасити у себи лгобавв, сила в мучителнје одђ ладности лгобимогЂ предмета. Тко ммсли , да лгоби свого л ћпотицу изђ лгобави према нбои, таи се ако вара. Мм смо дужни тћшити се збогЂ наши порока, ако имамо толико силе, да ји на себи познамо. Истииита друЈкба прекраћуе завистБ; а истинита лгобавБ конетиранћ. Нје оно недостатакЂ проницателства, када недођемо до свое цћли, но када е лромашимо. Тегкко е ономе удовлетворити, кои има силну лгобавБ, као и оиомђ, кои нема никакве. Таи често вређа, кои немоаге да трпи ув Р е ДУ други. Честолгоб1е други зато е нама несносно г што се нБиме вређа наше. Мм ћемо се пре одрећи поволБСтва, него наклоиостн. Срећа се никоме нечини тако слепа , као онмма, коима она непр1нтелБствуе. Дуго се жали првши лгобавникЂ, кадЂ се ненађе другји. Све страсти принуђаваго насЂ чинити будалаштине, а лгобавБ смепЈности. 1ованЂ 1). бвтимЈевићЂ. говори се! БРЗОНОСЂ БЕОГРАДСКН НОВОСТШ. г звори се, да едант> богатми господинђ намћрава у тестаменту евое потомке завћтовати, да му, кадЂ умре, нипошто споменикЂ на гробЂ неметну. — Какова суета лгодска ! Истбјмђ овммб завћтомЂ неподиже л' онђ самЂ себи споменикЂ? Говорн се, да су нћки еднога слћпога старца сусрели ноћу сђ ФенћромЂ у руци. На пштанћ: зашто носи ФенћрЂ , кадЂ е нћму и ноћу и данго све едно? „Зато одговори шмђ , „да ме нб 1 вћтрогонћ, кои неслушате наредбе ПолицЈе . видите, па да идући безЂ Фенћра на мене неударите и нестровалите ме." — Како кои слћпми све горе гуди! — р. С. Т.

УчредникЂ Мнлошђ Поповићт>. Издано и иечатаво у П р а в и т е лст в е нои Кнвигопечатн1.и у Београду.