Подунавка Београд

12

граФш. НапослћдакЂ да чувство блаеочестгп стои са позпатемЂ, као што дописателв вели, у преврнутол1Ђ отноше/ит, и да преводт, свештенихЂ писатп чини свештенство излишнимЂ , о томђ нису срби досада ни мислили. И ова нвина нростота служи имђ више на честг., него дописателго н!егова ученосств,. овдћ лви језутска. На свртиетку бесћде , пуне лгобови нт> славенству, и слоге славенгке, говори дописатеив, да све,што е до сада родолгобиво навео, иао смотрителг, србскихг, вешти изблиза, (то еств изђ Беча, гди срби не живе) ние прави основт,, што е преводг, овап новога зав&та од 6 срба у Австрш хладнокрвно примл &нг, а у Веограду сасвимг за- I бран-бнЂ, но да права причииа пагубнога овога поступка срба тгочива на нсзнанш србскога езика у назовиизображенихЂ србалп , а наиааче свештенства, а сђ друге стране на душевномЂ униван/о, кое долази одЂ дуговременнига варварства, и ков мрзи на све, гито е ново. За Бога кадЂ мисли дописателв, да е тако, зашто е дакле просинао онолике рћчи, себи на срамЂ,а народу србскому на вредт>. бли то здрави разумЂ? А што се тиче онога изражешн, да назовиучени срби не знаго србскога езика, и о томђ се иоже нешто прословити. КадЂ то Г. ВукЂ говори срблћмЂ и устмено, и писмено, ми шему не замћрамо, као нашему човћку. Но дописателго, кои е ишђ туђа, а узима себи областв , нзсђ срамотитн , не можемо то крозЂ прсте погледати. Господинђ е дописателв, колико га н понимамЂ, те мислн, да е србски езикЂ оно, што народЂ србски говори. Добро. Но не састоилисе народЂ изђ лгодн; па можели бити, да народЂ зна езикЂ, а лгоди, чиенови народа, да не знаго? Не састоили се народЂ србски изђ лгоди неученихЂ, и ученихЂ; па можели бити, да неучени знаго свои езикЂ, а научени не знаго? Нисули и учени лгоди би.ш негда неучени; па можели бити, да су учени свои езикв знали, пре негошто су се учили, а после да пе ј знаго? Можели се наипосле комугодЂ разумно рећи, да матернћга езика своега не зна, кои в цћо животђ свои провео међу браћомЂ сво 10 мђ? Ово е, Господине дописате.чо. дебело противоСЛОВ16. И ово е речв о нашемЂ народномЂ ези- | ку; а што се тиче езика србсиога кш>ижевнога, о томђ велика частв учених.Ђ нашичЂ мужева мисли , да намЂ треба писати , и мн п> паипре ј писати о предметима свјго наука, и изображава- ' тисе душевно, па да ће намЂ се са изображе- || нћмЂ разума, нарави, и чувства, изобразити, и јј утврдити и езикЂ нашЂ кнвижевни, а много шште лагше азбука , и правопнсЂ , сама лгоска езика, како е то и у другихв иарода бивало. Ми знамо, и признаемо, да неимамо толико ученихЂ лгоди, колико нћмци, и Французи; но знамо и то, да се не пресипаго учени лгоди ни у другихЂ племена славенскихЂ, и да се у томђ ни едно колћно сла-

венско не иоже много наругатн срблКмЂ:а краи свега увћравамо достовћрво све оне. кои нису срби , а о србима се што интерессират , да ми имамо ученихЂ лгоди тште оддавна мало не по свакои струци наука и знанл, кое се по европи слушаго. А што се тиче нашега Г. Вука, ми шега добро познаемо; ми знамо, и никаквога иноплеменика не питамо, шта онђ зна, шга е писао, и колико се трудио. Ми знамо, каква е н1егова грамматика, кака†му е лексиконљ, какве су народне наше пћсме, кое онђ наивише сабира, и какве су друге 1пегове кнвиге. Ми знамо, како народЂ напгђ увагкава ове кнЂиге. Ми знамо, да е пародЂ нашЂ и пређе овихђ кнвига имао свои езикЂ, имао свое пћсме, ил1ао ученихЂ .поди, и добрнхЂ писателн Ми знамо, да Г. ВукЂ чита. пише, и говори србски, л да се труди, колико може, о литератури србскои. Ми знамо, говорили онђ и славенски, н .мачки, латински, грчки, и бугарски. Ми знамо, знали онђ и когогодђ науку одћ онихђ , кое се данасЂ по свуда уче. Ми знамо, коимђ путемЂ иду преводи светихђ кнБига по свима црквама христ1анскима, и ели онђ ишао овимђ утреникомЂ, или каквомЂ странпутицомЂ. Ми знамо, ели онђ за преводеНБе библие, и храмлћли му у чемЂ оваи преводЂ новога завћта. Ми знамо, добивали онђ, или губи, одђ дана на данЂ повћренћ, и уважаванћ кодђ св<1ега народа, и туђина. 3\1и знамо, да народЂ нашЂ има право цћнити пнсате.н.е свое, намћру нБиову , и дћла нвиова, и да у томђ ничие ние дужанЂ примати мнћн^е. Ми то све тако знамо о нашима вештма, као и други народи о своима Заклгочавагоћи ову бесћду, даемо дописате.по на знанБе, ако онђ буде имао полго и унапредакЂ цћли нашЂ народЂ едному човћку за лгобовБ, или себи за волго, или по каквомб му драго планЈ', као Бечка пиллрица злословити , да ће срби таи часЂ иренути одђ своега уннванл, у коемЂ нзсђ онђ сђ висине свое преучености смћшећи се гледи, тмега мало на ниже свући у кругЋ практике, и добро, ако не варварски . а оно по заслуги прошибати. За сада му само нвламо, да му цћли недостоини членЂ презиремо, и као злобно оклеветан1е народа нашега сматрамо; да и самога нјега, кадЂ о нама тако презригелно пише, сасвимЂ презиремо; да тако Срби мисле и о свакомЂ ономђ, 6 бк> славлнинЂ, не био, кои имђ народЂ, лгоде учене, и светптенство срамот I; а да свакога онога. кои имђ о народу добро мисли, и говори, као душу свого лгобе, и свагда готови егу, о благу народа своега, и о благу обштемЂ, простодушно сђ нбимђ посавћтоватисе. В. лазићђ.

УчредникЂ Милошђ Поповићт.. Иадаво и печатаао ј Правн тел етвенои Кн&иговечагн би у Бваграду