Подунавка Земун

ОваИлистг иЈдази свакоп Четвртка а цена му е на годину 4 Форинт«, на полђ годиие 2 Форинта ср. безт. поштарине; поштанска такса износинаб иесед1В 30 кр. ср. Пренумерирати се може у Аустрш кодт> сваке поште или познати наши скупитела или управо кодх издаватели у плаћеиимт> писмама, а у Кнежевини Срб1е у главноИ кнвижари Велимира Валожића у Београду. За огласе плаћа се за редг 3 кр. ср.

Мало по мало. [СвршетакЈ,.]

II. МАЛО ПО МАЛО, ћИРО! Очаавао е ћира, да већг неће новаца добити, да трговину отвори. У овоме очаана станш тумарао е по сокаци горе доле и бреме овога живота тако му се већг тежко учинило, да е у истини стенао. Одважи се дакле *камо у — кавану ући, да едну црну норбу сркне и т^ло свое одиори. И то бвт онг заиста сада извршш 6 б 10, да га некш нснбјВ гласг одт> те племените нам^ре ше одвраио. „ћиро, момче, камо иаглишг ? л ове речи иза свои ле!)а чуе, окрепе се и опазп предг собомг едногг старца , кои га е благимг окомг гледао. ћира га таки упозна , поклони му се и полгоби га у руку, те рекне : „о господару' Милоше, одкуда ВБ1 у вароши нашоп?" „Са села, сине моп, дошао самв ти моимђ посломг, све самв ти срећно сврнпо и до едиогг сата враћам г б се кући. Башг ми е драго, што те видимђ здрава, млада, зелепа. Милошђ Папратовићг 6 бш е трговацЂ у едноме знатноме селу, и живш е у свошп младости сђ покоииимђ огцемЂ нашега ћире у великои лгобави, чега ради се обрадовао умотривши ћиру, о коме е мислш, да се надалеко гди у трговини налази.

ћира е старцу Милошу испреповедао, каква е покушена учинш, да себи новаца набави и по томе трговину отвори; казао му е све, што га е тиштило, и затимЂ га умоли за очинскш сав1угЂ. „Е, сине мои", рекне му старацг Милошђ, „нагло преиапето си се посла латјо, Невали тако, изђ тиха, момче, полагаио, мало по мало предузимаи и ради, докђ пута не нађешЂ кђ пунои врећи, т. е. кђ срећи. Но манимо се тога разговора за сада, л те зовемг кђ себи угосте, аиде сине мои, да се прођешЂ, да видишђ , како е на селу, па онда ћемо се дал^ћ поразговарати. ћира придружи се радо и весело староме Милошу, и кадЂ су стигли у село и ступили у кућу, имао е ћура шта гледати. Кућа е бвиа пространа, лепа, дућани иуни, амбари пуни, и камо бм годђ око бац^о, налазило се е свега доста. „Како ти се допада мои домђ? л запига газда. „Нко добро л , одговори ћира, „и мислимђ да таква у нашои вароши нема. „Па видишђ, сине мои, продужи старкга Милошђ, „то све самБ ти стекао са десетЂ талира у џепу, толико самв ти имао, кадЂ самв пре тридесетЂ година у ово село дошао, да туде трговину отворииЂ.