Подунавка Земун

ЕЈјб. 5. . У Земуну 1. Фебруара. — 121531.

11одунавка излази гваке Суботе у вече, и вошта за целу годину 5 *р. ср. за пму 2 ф . 30 кр., на три иесеца 1 *. 15 кр. безт-поштарине сђ поштариномђ 1 *■ више.

Предброити се може кодг еиакс И. к. поште. Из* внутреноети Србие нека изволе у плаћенимг пиемама ст. повцимп на кнмшару Госп. В. Валожића обратити ес.

Заборавнт' ше нсгаовв. Заборавит' ме немои! Душо слатка, којо В цћвамг, На разстанку сузв л-ђвамгЈ, И жалостанг драпи твои, Заборавит' ме немоВ! Заборавит' ме немоЈЈ! Кадг, ахг! слатка единнце, Небудешг ми вид'ла лице, Што самв от'шо, драпи твов, Заборавит' ме немоб! Заборавит' ме немов! Кадг у друштву и разговори, Кои ти младићг слатко двори, Онда верна, стално стои, Заборавит' ме немои! Заборавит' ме немов! Ако би те страстБ занела, Па бм другогг лгобит' хтела, Смисли тад' на зав^ћтг твов, Заборавит' ме немои! Заборавит' ме немои! Задржи л' ме судба нмета, Задуго средг далвна света, Остат' векг ћу драпи твов, Заборавит' ме немои! Заборавит' ме немои! Ако л' на1)е смртћ ме пр^ћка Па невратимг се до в1;ка, ЗаднБ1и уздихг бнт' ће твоб: Заборавит' ме немов! Заборавит' ме немов! Тад' кодг Бога за те горе Гди га чисти дуси дворе, Молит' ће се драгШ твои: Заборавит' ме немои! Заборавит' ме немоИ ! А кадг доџешг и ти кг мени Те будемо сћдшгћни, Стат' ће молит' драпи твоВ: Заборавит' ме немои ! и—миле

Тетица Рузмариповнћка (Продужегтћ.) Обнснен^. Сосана е бмла додуше мало плашлвива, али е опетг и рада била дознати шта е оно.

За то е бнла толико освешћена, да се аветинви никадг непода, ерг е добро познато, да су аветин^ћ наипосле све одг меса и крви као и мн. Науми дакле да пронађе, шта се то виђа по парку , и отиде у ту шумицу, чимг е ПомпеИ са за'одомг сунца у кревету бно. Докг е дваестг — триесгг кораклпШ у веселу шумицу заишла, а на нћнг наивећш ужасг изиђе предг нго аветинн, скине шеширг сг почитанЂмг, и ценш е себе срећнимг, што е саму нго нашао. Сосана се ше преправила бмла за тако аветинвске учтивости, па е сва као прутг дрктала, и желила бн да е далеко дал1ј оданде, барг кодг тетице Рузмариновићке на софи . То е пакг већг касно бнло. „Госпа главна саветниковица одбила ме е, да недолазимг у н-ћну кућу. Н незамерамг тов строгости лко увређене госпе. Заслужш самв Али немобте се вн лготити, што се п усудимг, да се поближе васг иађемг — то ми е све, што ме разонађава. Л се ипакг надакг, да, може бнти васг, госпо баронице, ако и издалека, или мое деге видимг. Немоите ми одузети то мало радости. Н се напротивг • заричемг, да сг вама противг ваше вол-ћ никадг више проговорити нећу. Да ви знате шта н патимг — ви бм ми за-цело опростили." „Госиодине бароне," промуца Сосана „као што е тетка моа изрикомг казала . . „Нек' буде. Н се покоравамг. Н ћу ћутати. Н ћу бити несрећникг. Али, милостива госпо, чуите само јошг едну едину мого речв. Н -се морамг кодг васг правдати — извинавати збогг тога поступка у новоб парници. — Госпо баронице, вн зактевате да се развенчамо; а на опасноств ваше мржн-ћ — а немогу пристати. Тако ми Творца небесногг, немогу 7 . Никаква сила ва овоме свету неможе мене раставити одг оногг аднђара, коп ми е и незнагоћи шта самБ добмо, необичномг свезомг догађаева у део пао. „Господине бароне, вб1 видите да самв се н збунила. Нинавман -ћ иисамБ желила, да ми вн то устмено обнснгоете. Остав'те вн ту стварБ

адвокатнма и судиама. Н вамг немамг шта дговоритн." „Али самв л морао то вама казати, милостива госио. Судбина нека пресуди о мени како ће биги, како она оће, остаите вм на томе да чекате парницу, па ако е н изгубимг, то ће и мои животг сг ш.оме бнти изгубл1знг. Н непристаемг да се развенчавамг. Иладу ћу пута л радњ умрети, него кадг се станемо развенчавати одговорити „да." Вн на мене мрзите, а васг обожавамг; неудостонваИте ме догодг сте живи ни едиогг погледа, нити што више ми.слите о мени, али а васг обожавамг. Н то имамг на уму , да мџ, е супруга дата предг божшмг олтаромг; па самБ у своимг обманама тако срећанг, као онан кои сиђе с' ума." „Морамг васг врло лепо мо.тнти, госиодпне бароне . „Садг ми е олакшано, милостива госпо, ерг сзмб се нзговорш. Вн садг знате, да васг л лгобимг. -— Н ћу васг оставити, али ћу васг « лгобити; н ћу се вама покоравати, Крићу се да ме негледити, али ћу издалека вребагоћи гледатп и лгобити васг. — Ахг, па ако ме одг свсга одб!ете — онда допустите отцу ту еднну оадку желго, да сина свогг покадкадг може видити. Несмемг се усудити, да то преко суда тражимц али се усуђуемг чо зактевати одг ваше благости и доброте." Овако е оиг јошг подуго говорш, а снебивагоћа се Сосана бмла е толико чопечна, па га е слушала , и шшг обећала му, да ће онг моћи свога сина покадкадг видити. „Покадкадг!" проговори баронг, сг тужиомг жестииомг и сузнимг очима: „ахг, текг покадкадг, отацг сме свое дете п о к а дкадг видити! Па и ту милостинго благодарно примамг одг ваше доброте. — Покадкадг! Ако мене пакг моВ синг редко узвиђа, зарг а нећу предг нБимг стаати као какавг туђинг? Ахг госио, молимг — ево имамг оба чпага пуна сладкиша и еиграчшВ, одг олова воИпика и га.пн, круглШ п едну г кш.ижицу сг Фигурама то самБ донео Помпсго. Молимг васг, предобра