Подунавка Земун

Кр. 27. —У Земуну 0. ЈОма. . 10588.

Цодунавка излази сваке Недел1» у вече, и кошта за целу годину 5 Фр. с|>. за полу 2 ф. 30 кр., натри месеца 1 ф. 15 кр. безт, поштарине сђ поштарииомђ 1 ф. више.

Иредброити <-е ноже ко.дђ сваке ц. к. поште. Изто внутрености 'рбие нека из;оле у илаће■1ИМЂ писмама сђ новциша иа лНБижару Госп. Валожића обратити се.

Конз.*Е»и18:е9а*а .1

Тм кажешЂ, да бм радо Навекг се „моа" звала; Да само бнти може И . . . руку Ои ми дала. Кадг немашг господара Све може вола твон, НичЈа више ниси, 0 буди лгоба м о а! НебоВ се светскогг суда, Некг мисли што ко хоће . . . Непреда лгобавБ света Одг речШ кивногг злоће. На белу, чисту ружу Бубе се смрадне стичу . . . Да сунце саВно ше, Отровна з г ста вичу. Где .иобве сила таПна Два верна срдца спои, У рабсков тону сласти Докг смртв Ш нераздвои. Немогу лгабит' другу На да е горска вила, Сг тобомг ме — тм текг знадешг Незнана веза сила. Многа е лепа нева Замакла окомг за ме, Ал' оне миле нису, Кое се нуде саме. Драго е оно цвеће, Кое се смерно кр1е, Одг нћга момчадв радо Мирисне венце в^е. ^

На твоимг топлимг грудма Починут пусти роба, Па нека завиств мумла И вражка сикће злоба.

Умрећу . . . чути нећу, Да кажешг: „а самв твоа" Не презри роба свога, Већг буди — буди моа! -

Владислапт«.

Цркаа аае1в13Ега. (Историска сдика изг маратскогг рат«.) Блистагоћја гожнмИ крстг*) давно се бннше надг другомг иолу -СФеролг узвисјо, наркотски мириси успунавау воздухг; у далкини одазиваше се урлан"ћ лгЈ ^ара, хиладо-гласни ноћни поздрави златно-пернатн воздушнн обитатела и з^зг кокоспалме пужагоћи се маилуна и мандрила. — Сва чаробноств гожне ноћи развјаше се по равскимг долинама поредг тврдшЉ Калкуте. Светла птица гожне ноћи огребла е у спомг цвркутагоћемг полетЈ- лице едногг виткогг човека, кои на висини кодг едне тамаринде, пре него што се снуспо, дремаше, или много више чинаше се, као да спава, ерг нћгово гордо, ватрено око летило е погд1>кои путг сг жаромг ио равници, предг нБИмг простирућоб се, да небн оштромг сматраоцу бо0 умаћи могао , кои срце гордогг Азјата параше. Снажна и нервична почиваше н^гова лепа рука на тигровои подг н^говимг гћломг простртоЛ кожи, златомг извезенг поасг обавјаше н&говг виткчв пасг, драгпмг каменомг и бисеромг изкићена сабла украшаваше поасг. Нћгово лице бнло е озбилБно и впдило се, да нешто потаино Ј^мншлава, почемг черте све тавнје бБ1ау. Текг што е погледг бацјо у долину, кадг недалеко у едномг чбуну загрми пуцанБ пушке, и една црна незграпна грудва долети до санноца. Младићг скочи, и у истомг тренутку еданг човекг у енглескомг морско-официрскомг оделу изг палмове шумице искрсну, са 10штг димећомг

*) Звезде, коесаио на мжноИ половини свста налазећи се видитн могу,

се пушкомг у руцп, и мнгне му, да ее сг тогг места уклони. „Асиида е погођена!" повнче Бритрнацг аснозвечећимг гласомг, „но гле, она се јоштг З г вЈа, чуваВге се одг н4!" „Тако ми Браме! то е змш вдиа одг наИотровн!!! овогг рода," одговори зачуђенг, али неустрашимо Ин.шшацг, почемг на прстенове увшгоћои се аспиди главу своимг мачемг одсече, — затимг се гордо окрене Британцу. „Да вн нисте дошли, отровало бн ме ово животно" повиче Аз1атг, почемг руку Британцу пружи, — „узмите мого саблго и оваВ мо8 прстенг! — Никада неће пасти ваша глава, докг вамг е мое сабл^, и кадг вода светлостБ свого спрамг смарагда одб1е, опомените се СуранхДовла!" Набобг већг у шуму изчезе н скочи на Аракерг, плавмв брегг, докг 6 лавтнантг Холвелг, младмв Британацг, у варошБ сишао, пола радостанг, пола зачуђенг, што е на тако чудноватнП начинг познанство навхрабрјегг а британскомг духу набвећегг непрјатела, Бенгалскогг кннза придоб10. Кадг е Холвелг на насипг пристаништа ступш и у гостјоницу Марина еглеско-источноиндпске компагае ушао, ч \ е у великов сали нсне гласове о некомг договору. Полковникг Кливг п францускЈИ заповеднпкг надг Пондишери, господннг Дуплексг, стону у кругу официра н други подпнжи воНника , и нје се знало, да ли да се о рату сов Ј јтј го или да посланике Марата саслушаго. И последи-ђ бмаше догађаВ. У свомг кавтану умотанг, са трострукпмг бисернимг гаВтаномг но ћошкастомг турбану, Акбарг, предводителБ страшногг маратскогг конаничества, повторјо е трећш пј т тђ ц 4 лб посланства . . . и по трећШ путг разумео е полковникг Кливг са своимг оФицирима желго Набоба одг Мизоре, кои нсно говораше: „БЈ'дући си тб1, великји воПвода твога народа, у сакс1и твога обиталишта масликову гранЈ' мира посадјо, то ће и Ангрјл, Марата шаикт. своВ мачг у корице спустити, исинг Браме дае